Kako se kalio Pavkov

Srećom, Milan Pavkov nije postao traktorista, pa da, kao neshvaćeni fudbalski džin, vozi mašinu IMT i senkom prekriva njivu. Mada, kad ga čovek pogleda, kao da je stvoren za čoveka takve sudbine. Dobroćudan i skroman, smucao se od rodnog Begeča, preko Bačkog Petrovca i Vojvodine do niškog Radničkog. Nadavao se i golova, valjda je mislio da se to podrazumeva za klasičnog, starovremenskog centarfora. Visok i nezgrapan, stigao je u Zvezdu, ali nije upao u oči medijima i menadžerima. Verovatno zato što izgleda kao lalinska verzija Rodnija Trotera, koji se nikako ne uklapa u srpske fudbalske mućke.

Počeo je da ore po treninzima, koristeći kopačke. Nije očekivao da će, umesto korova, pronaći zakopano blago. Holanđanina Virdžila van Dajka, najskupljeg odbrambenog igrača na svetu, Liverpul je platio 80 miliona evra, dok je Pavkov kupljen od Radničkog za 300.000. Zvezda ga je platila na tri rate, mada se Pavkov verovatno ne bi ljutio da su za njega ispisali čekove. Van Dajk, skuplji od smederevske Železare, visio je sve vreme na leđima Pavkova, kao da je džak kukuruza. Nije mu vredelo. U 22 minutu Milan se otrgao, skočio i dao gol glavom posle kornera koji je izveo Marko Marin. Sedam minuta kasnije, Pavkov je primio loptu negde na centru, krenuo napred, otresao s ramena još jednog Holanđanina Vajnalduma, kao perut, i sa 25 metara uputio projektil zemlja–rašlje. Golman reprezentacije Brazila Alison je probao da se isturi, kao raketni štit.

Lala je dokazao da fudbal nije haotično trčanje za loptom, kako je to objašnjavao Siniša Mihajlović, već strateško pomeranje trupa po travi kao bojnom polju, pa se Pavkov ponašao kao vojnik i u pobedi protiv Liverpula. Protiv Salcburga je ubačen u drugom poluvremenu, pa je, krvave glave, poremetio odbranu Austrijanaca. Delije su odmah u njemu prepoznale naslednika majora Kursule iz filma „Marš na Drinu”. Sada mu pevaju serenade ispod prozora.

Šta bi fudbal bio bez ovakvih noći? Na mitskom stadionu ukopanom u zemlju, igrači vide samo navijače i nebo. A na nebu, zvezdu. Uzgred, Miloš Crnjanski je davno igrao fudbal. Veliki pisac nikada nije prežalio što nije postao veliki centarfor Zvezde. Poistovećivao je fudbal s umetnošću, mada na prvi pogled, trčanje za loptom i literatura nemaju dodirnih tačaka. Ali, zapitajte se, zašto kada ponovo počnete da čitate neki od romana Crnjanskog osetite sličnu drhtavicu kao pred veliku utakmicu, kada su vam junaci i radnja odavno poznati. Vi ste svesni da ne možete da utičete na igru, kao što ne možete da promenite kraj knjige, ali se uvek iznova upuštate u avanturu čitanja ili gledanja utakmice.

Trebalo je videti zamišljeno lice Muhameda Salaha, vrednog 150 miliona evra u rupi stadiona „Rajko Mitić”, koji se nekada zvao Marakana. Kao da je ostao bez vazduha. Naravno da slavni Salah nije umeo da prevede koreografiju delija preko čitave tribine. Navijači nisu citirali Mileta Kitića, već velikog Njegoša: „Neka bude borba neprestana”, ispisali su svojim telima. I bilo je, što biti ne može! Moćni Liverpul, prošlogodišnji finalista Lige šampiona, samo u igračkom kadru vredi gotovo milijardu evra, nasuprot Zvezdinim igračima čija se cena procenjuje na svega 44 miliona.

Beogradska noć bila je sudar multinacionalnog globalnog kapitala i sirotinje tranzicionog divljeg istoka, čija je personifikacija potcenjeni anonimus koji se kalio po blatnjavim terenima. Kad god je do sada taj centarfor sidraš ulazio u igru, linije napada počele su da se povezuju, otvarale su se pozicije na krilima. Kao da se činilo da Zvezda s njim ima zube umesto proteza. S dva šuta, zaradio je Zvezdi 2,7 miliona evra, koliko vrede tri boda u kvalifikancionim utakmicama Lige šampiona.

Zašto su najveći listovi, poput „Njujork tajmsa”, primetili buđenje Zvezde kao svetskog tima koji je potonuo posle ratova, sankcija i pljačkaških privatizacija, gde umesto talentovanih klinaca igraju trećerazredni igrači iz trećeg sveta? Još od generacije Rajka Mitića, stvaran je klub koji znači mnogo više od trčanja za loptom. Nije Zvezda nikakav stub srpstva, već evropskog i svetskog fudbala, pa je paradoks da se nacionalisti poistovećuju s njom. Ona je možda, u projekcijama Slobodana Penezića Krcuna i kasnije, uoči građanskog rata devedesetih godina, u nekim glavama projektovana kao ideološko-fudbalski projekat buđenja nacionalizma, ali je okupljajući najbolje igrače Jugoslavije uoči Barija, postala najuspešniji proizvod integralizma, tim kome su tesne ne samo aut-linije, već i sve geografske i nacionalne granice. Otuda nekadašnji šampion Evrope i sveta nikada nije mogao da se vrati nazad i omeđi granicama, čak i kada je posrtao.

Zato je pobeda Crvene zvezde protiv Liverpula bila koliko senzacionalna, toliko i dugo očekivana vest, kao još jedan dokaz da i u ovakvom ništavnom svetu bajke ipak postoje. Milan Pavkov likom ne podseća na princa, ali s dva gola protiv Engleza učinio je mnogo i za sebe i za nas. U noći 6. novembra i mi on poverovali smo da ćemo živeti srećno do kraja života! Hormon sreće, kako to obično biva, držaće nas do sledeće utakmice.