Migracije, različiti svetovi

Sanja Nikolić, autorka romana „Sila i Soni u Berlinu”, novo je ime na srpskoj književnoj sceni upravo zbog toga što „iz prve ruke” progovara o svom migrantskom, berlinskom, iskustvu. Kao gošća svog izdavača LOM-a, bila je na nedavno završenom 63. Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, gde smo je i zatekli. Ljudi iz zemlje odlaze iz različitih razloga, ali se mora priznati da je jedno od najneobičnijih objašnjenja za napuštanje poznatog sveta potraga za pričom.

– Iz statične atmosfere biblioteke, gde sam deset godina posle posla samo čitala, iz nekog svog večitog nezadovoljstva i ambicije, a zapravo u potrazi za pravom pričom, krenula sam u emigraciju. Po dolasku u Berlin počela sam da zapisujem ono što mi se dešavalo. Takvi događaji deo su ovog romana, razlozi su kojima Sanja Nikolić obrazlaže svoj odlazak iz Beograda, ali i nastanak ove knjige.

I baš kada se u toj migrantskoj pripovesti stvari komplikuju, Soni, profesorka filozofije, nova u Berlinu, u pokušaju da se snađe u čudnom okruženju, sreće Silu, ne sluteći da će joj se uz njega desiti još mnogo toga što će je približiti ambisu. Junakinja se hrabro prilagođava svetu sive zone Berlina, bez prigovora radi loše poslove i podjednako dobro „pliva” među drugim migrantima, baš kao i među sitničavim nemačkim stanodavkama. Ljubav između Sile, starog migranta iz Jugoslavije iz osamdesetih godina, koji je naučio da se snalazi i za koga je moral prilično rastegljiva kategorija, i Soni, sveže pridošlice u ogromni grad, rađa se oksimoronski, kao svetlo u tami. To je veza različitih svetova.

„Nemačka je zemlja koja može da pruži utehicu, mislila sam. Trebalo je samo naći neki poslić i ostvariti pravo na socijalnu pomoć. Ništa lakše, naći ću glupi poslić, čistiću, recimo, neće biti prvi put da radim glupi poslić (...). Bežim pa šta bude! Bila sam ekonomski i mentalni emigrant, selila sam se bezbroj puta još od detinjstva, teško je mene naterati da se pomirim sa sudbinom”, kaže Soni, junakinja Sanje Nikolić.

Ipak, nije slučajno što se Soni i Sila sreću, baš zbog toga što dele slično migrantsko iskustvo. Tog je mišljenja i Sanja Nikolić koja ovaj kontakt svojih likova objašnjava uzajamnom empatijom, ali i onim što je proživela:

– Mi koji smo prošli ista iskustva, muke i potragu za boljim životom i identitetom, bolje se međusobno prihvatamo. Međutim, moram da pohvalim i Nemce koji imaju razumevanja za takve ljude. Nemačka država podstiče ih subvencijama. Ja sam svoj roman napisala na osnovu pomoći Zavoda za zapošljavanje koji teži svakoga da angažuje na neki način. Kada sam objasnila da pišem migrantski roman odmah sam dobila novčanu podršku kako bih nastavila time da se bavim. To je Nemačka...

Sanja Nikolić navodi i mišljenja kritičara koji njenu knjigu smatraju ne samo migrantskim štivom, već i nomadskim. Razlog za to je i njeno poreklo, kao i fantastični grad Berlin:

– Rođena sam na Mediteranu, uz oca koji je bio vojno lice, došla sam na kontinent, da bih otišla na sever Evrope tako da je moj identitet prilično fluidan. Jugoslovenka sam sa hrvatskim i srpskim pasošem. Danas je Berlin grad koji nazivaju Njujorkom Evrope, to je grad raznolikosti u kojem je glavni jezik engleski, čak i za poslove sa administracijom i gde znanje nemačkog nije neophodno. To je i sredina ljudi koji su pobegli iz Sirije, pešice preko Balkana. Tamo sam stigla sa talasom izbeglica 2015. godine, sa njima sam učila nemački u školi jezika i sa njima vodila razgovore o Beogradu, gde su proveli i po više meseci. Berlin je toliko živ grad da se u njemu svakodnevno oseća puls koji sve oblikuje na nov način, zapaža Sanja Nikolić.

U razgovoru za naš list otkriva kako se njen život po dolasku u Berlin neprekidno menjao, od usputnih poslova, do rada za kompaniju Fejsbuk, na mestu nekadašnje Simensove fabrike, gde su se kao u nekoj košnici koncentrisali timovi ljudi iz različitih delova sveta. Oni su zadatke obavljali na svojim jezicima, uzajamno se sporazumevajući na engleskom.

– U toj borbi da se nauči nemački jezik i tokom prilagođavanja, čovek nije ni svestan nostalgije koja negde ipak postoji. Shvatala sam da je ona najpre u jeziku i zbog toga sam se najviše družila sa ljudima sa našeg govornog područja. Nostalgija izbija kada se najmanje očekuje, kada se na primer čuje neka pesma, zapaža Sanja Nikolić.

Ona nastavlja da piše, kako je primetila u metežu Beogradskog sajma knjiga, a nada se nemačkoj stipendiji za pisce koji pišu na stranim jezicima, a žive u Berlinu. Roman „Sila i Soni” u svakom slučaju imaće svoj nastavak.