Avantura opasna po život

Tri­na­e­sto­go­di­šnji A. T. iz Srem­či­ce ko­ji je te­ško po­vre­đen na že­le­znič­koj sta­ni­ci „Be­o­grad ran­žir­na” u Ma­ki­šu gde je pe­nju­ći se na va­go­ne upao u struj­no ko­lo na­la­zi se u Deč­joj uni­ver­zi­tet­skoj kli­ni­ci u Tir­šo­voj i ži­vot­no je ugro­žen.

– De­čak je u na­šu kli­ni­ku pri­mljen zbog struj­nog uda­ra. Ope­ko­ti­na­ma je za­hva­će­na ve­li­ka po­vr­ši­na ko­že. Sta­nje de­ča­ka je vr­lo te­ško i on je vi­tal­no ugro­žen – re­kao je do­cent dr Si­ni­ša Du­čić, di­rek­tor Uni­ver­zi­tet­ske deč­je kli­ni­ke u Tir­šo­voj.

Ne­sre­ća u ko­joj je de­čak te­ško po­vre­đen do­go­di­la se u po­ne­de­ljak na 13. i 14. ko­lo­se­ku, na oko tri ki­lo­me­tra od glav­ne sta­nič­ne zgra­de i bli­že je nad­vo­žnja­ku ko­ji vo­di sa obli­žnjeg Obre­no­vač­kog pu­ta ka Že­le­zni­ku. De­čak ni­je bio sam, već je bio u dru­štvu sa dru­ga­rom. Njih dvo­ji­ca su, ka­ko sa­zna­je­mo, iza­šli iz auto­bu­sa na sta­ja­li­štu kod nad­vo­žnja­ka i od­lu­či­li da se pe­nju na va­go­ne i da se pri to­me sli­ka­ju. U to­ku fo­to­gra­fi­sa­nja A. T. je do­ta­kao struj­no ko­lo, ko­jim pro­ti­če stru­ja pod na­po­nom od 25.000 vol­ti, i te­ško se po­vre­dio. 

Ovo, na­ža­lost, ni­je pr­vi slu­čaj u ko­me de­ca stra­da­ju pe­nju­ći se na va­go­ne. Mno­gi se se­ća­ju no­vem­bra 2009. go­di­ne ka­da su na sta­ni­ci u Ra­ko­vi­ci dok su cr­ta­la gra­fi­te po va­go­ni­ma te­ško po­vre­đe­na dva de­ča­ka. Jed­nom od njih, če­tr­na­e­sto­go­di­šnjem I. N., ope­ko­ti­ne su za­hva­ti­le 100 od­sto ko­že. Pre­mi­nuo je ne­ko­li­ko da­na ka­sni­je.

Od struj­nog uda­ra 2013. go­di­ne po­gi­nuo je i dva­na­e­sto­go­di­šnji Đ. M. iz Ni­ša dok se peo na va­gon. Dve go­di­ne ka­sni­je stra­dao je i še­sna­e­sto­go­di­šnjak P. I. ta­ko­đe u Ni­šu dok se peo na va­go­ne da bi se fo­to­gra­fi­sao. Te go­di­ne po­gi­nuo je i mla­dić na ta­da­šnjoj Glav­noj že­le­znič­koj sta­ni­ci na Sav­skom tr­gu... Slič­ne ne­sre­će do­ga­đa­le su go­to­vo sva­ke go­di­ne pa se po­sta­vlja pi­ta­nje šta je raz­log da se de­ca pe­nju na va­go­ne i ta­ko ri­zi­ku­ju ži­vot. 

– Fo­to­gra­fi­sa­nje na ta­ko ri­zič­nim me­sti­ma po­put va­go­na iz­nad ko­jih se na­la­ze ka­blo­vi sa stru­jom mla­de oso­be ne po­ve­zu­ju sa opa­sno­šću. Nji­ma je to avan­tu­ra, po­ku­šaj da po­ka­žu da su spret­ni­ji, sna­žni­ji od dru­gih. Kod njih je i da­lje pri­su­tan de­či­ji ose­ćaj da mo­gu br­že i bo­lje da se po­pe­nju od svo­jih dru­ga­ra, da do­stig­nu raz­li­či­te vi­si­ne i bu­du na me­sti­ma gde dru­gi ni­su bi­li. Oni prak­tič­no ne­gi­ra­ju i is­klju­ču­ju ri­zik jer se na­la­ze u ži­vot­nom pe­ri­o­du ka­da mi­sle da mo­gu sve, a da im se ne mo­že ni­šta do­go­di­ti. I za­to je pri­su­tan taj avan­tu­ri­zam – ob­ja­šnja­va Zo­ran Mu­ste­ro­vić, kli­nič­ki psi­ho­log.

On is­ti­če da je u po­sled­nje vre­me po­na­ša­nje mla­dih po­ve­za­no i sa že­ljom da na dru­štve­nim mre­ža­ma po­sta­ve fo­to­gra­fi­je me­sta ko­je mo­žda dru­gi ni­su mo­gli da „osvo­je”. 

– Zbog to­ga se na­ža­lost me­đu ado­le­scen­ti­ma i po­ja­vlju­ju ova­ko ri­zič­na po­na­ša­nja. Mla­di lju­di, sve vi­še ula­ze u ta­kve si­tu­a­ci­je jer ži­ve u ne­koj vir­tu­el­noj stvar­no­sti. Ro­di­te­lji de­ci tre­ba da ob­ja­sne zbog če­ga ne­ka si­tu­a­ci­ja mo­že da im ugro­zi ži­vot – na­po­mi­nje Mu­ste­ro­vić.

Ka­ko is­ti­ču u „Že­le­zni­ca­ma Sr­bi­je”, oni su ura­di­li sve što su mo­gli da ovaj pro­stor obez­be­de. Ran­žir­na sta­ni­ca u Ma­ki­šu jed­na je od naj­ve­ćih u ovom de­lu Evro­pe. Po svo­jim ka­rak­te­ri­sti­ka­ma ona je cen­tar u ko­me se for­mi­ra­ju vo­zo­vi, ras­pu­šta­ju kom­po­zi­ci­je, do­vo­ze te­ret­ni va­go­ni...

– Na ovaj sta­ni­ci po­sto­ji obez­be­đe­nje, u jed­nom de­lu i ka­me­re, zna­ci upo­zo­re­nja po­put onih „opa­snost od vi­so­kog na­po­na”, „za­bra­nje­no pre­la­že­nje pre­ko pru­ge”... Ipak, zbog ko­lo­se­ka i va­go­na, ovu sta­ni­cu ni­je mo­gu­će u pot­pu­no­sti ogra­di­ti i za­šti­ti­ti. To se ne prak­ti­ku­je ni u Evro­pi. Apelujemo na mla­de da po­štu­ju pro­pi­se i, ono što je naj­va­žni­je, vo­de ra­ču­na o se­bi – re­kao je Ne­boj­ša Sta­ni­sa­vlje­vić, pi-ar „In­fra­struk­tu­re že­le­zni­ce Sr­bi­je”.

On je na­po­me­nuo da go­di­šnje u Sr­bi­ji od struj­nog uda­ra pri­li­kom pe­nja­nja na va­go­ne i sli­ka­nja na nji­ma po­gi­nu tri, če­ti­ri oso­be. 

– Ono što mla­di za­bo­ra­vlja­ju je­ste da kroz kon­takt­nu mre­žu pro­la­zi stru­ja od 25.000 vol­ti i da ni­je neo­p­hod­no da do­dir­nu ži­cu da se po­vre­de. Da bi se do­šlo u bli­zi­nu Vol­ti­nog lu­ka do­volj­no je pri­bli­ži­ti se ka­blo­vi­ma na ne­ko­li­ko me­ta­ra. Pe­nja­nje na va­gon već pred­sta­vlja ri­zik da ne­ko uđe u struj­no ko­lo i stra­da. Kon­takt­na mre­ža uvek je pod na­po­nom, bez ob­zi­ra na to da li u sta­ni­ci ima ili ne­ma va­go­na, ili su u njoj par­ki­ra­ni sta­ri va­go­ni – is­ti­če Sta­ni­sa­vlje­vić.