Kardinal Šenborn: Podržavamo pravoslavace u Beču

Kada je pre nekoliko dana novinarima predstavljao svog cenjenog gosta, bečkog nadbiskupa kardinala Kristofa Šenborna, njegov domaćin beogradski nadbiskup Stanislav Hočevar između ostalog je rekao da su kardinal Šenborn i on vršnjaci, rođeni iste 1945. godine, ali da za razliku od nadbiskupa kardinali mogu do osamdesete godine života da biraju i budu birani za papu.

O tome da bi upravo bečki nadbiskup mogao biti biran za papu, pisali su i pojedini strani mediji u vreme kada je papa Franjo najavio da bi se mogao povući s trona Svetog Petra. Kardinal Šenborn potiče iz stare, aristokratske porodice, pripada redu dominikanaca, teologa Katoličke crkve i učenik je Jozefa Racingera, kasnijeg pape Benedikta Šesnaestog.

U posetu Beogradskoj nadbiskupiji i Srbiji došao je povodom obeležavanja stogodišnjice završetka Prvog svetskog rata. Razgovor za „Politiku” započeli smo podsećanjem na lep gest kardinala Šenborna, koji je pre nekoliko godina poklonio jednu crkvu koja je pripadala Bečkoj nadbiskupiji Srpskoj pravoslavnoj crkvi (SPC).

– Srpska pravoslavna crkva predstavlja najveću pravoslavnu zajednicu u Beču, a kaže se i da je Beč treći najveći srpski grad. Meni je veoma važno da vernici SPC mogu da žive svoju veru u Beču jer se nalaze u vrlo sekularnom okruženju, pa postoji opasnost da će izgubiti svoju veru. Srbi u Beču imali su dve crkve i jednu kapelu, što je bilo malo. A mi, s druge strane, imamo previše hramova jer u mnogim delovima Beča broj katolika se drastično smanjio. Ne želimo da naše crkve ustupimo da postanu supermarketi ili tome slično, već želimo da ostanu crkve. Iz tog razloga smo ustupili nekoliko hramova drugim, pre svega hrišćanskim zajednicama. Želimo da hrišćani dobro sarađuju jedni s drugima. To ima veze i s tim što islam sada predstavlja veliki izazov. Bitno je za Austriju da hrišćanski element ostane snažan, jak i vitalan u zajednici. I zato mi je bilo izuzetno važno da SPC ima dovoljno mogućnosti za svoju pastirsku misiju – kaže kardinal Kristof Šenborn.

Kako dodaje, odnosi među hrišćanskim crkvama u Austriji, Beču naročito, izuzetno su dobri u čemu ističe zaslugu i svog prethodnika nadbiskupa Franca Keninga. On podseća da je pre više od 50 godina osnovana fondacija „Pro Orjente”, s posebnim ciljem uspostavljanja prijateljskih odnosa s pravoslavnim crkvama.

– Čak smo napravili malu publikaciju, turistički vodič kroz pravoslavni Beč s istorijatom svake pravoslavne crkve – dodaje bečki nadbiskup.

Sekularno okruženje moderne Evrope, ono koje dovodi do pada broja hrišćana i udaljavanja od hrišćanskih korena Starog kontinenta, kardinal Šenborn, kako kaže, ne vidi samo kao opasnost za veru već i kao šansu za hrišćanstvo.

– Hrišćanstvo može umnogome da pomogne sekularnom društvu, dajući mu stabilnost koja počiva na tradiciji. Ono je, ustvari, u osnovama tog društva. Vera ima mnogo veze s tradicijom, ali ona prvenstveno mora da bude lični odnos, a izgrađivanje tog ličnog odnosa prema veri je veliki izazov za moderne Evropljane. Sami vernici moraju da se potrude da formulišu jezički izraze, svoj odnos prema veri – kaže naš sagovornik.

Kardinal se osvrnuo i na sveukupne odnose dve crkve, Katoličke i pravoslavnih, ocenjujući da među njima postoji velika bliskost jer, kako je istakao, imamo u suštini istu veru, slično crkveno ustrojstvo, slično viđenje svetih tajni.

– Ali, imamo istoriju koja nas je razdvojila. Problemi koji postoje između nas su istorijskog, a ne kulturološkog porekla. Čitava stoleća su doprinela tom razdvajanju, ali u poslednjih sto godina taj smer se okrenuo i sve smo bliži jedni drugima. Srećom, to kretanje je nepovratan proces, ne može da krene unazad. Ponekad se pojavi neki kamen spoticanja i njih moramo da prevaziđemo, ali put ostaje u istom pravcu. Mislim da su trenutne poteškoće koje postoje unutar pravoslavlja više vezane za političku situaciju, a ne načelno za verska pitanja. I zato sam sasvim siguran da će se problemi unutar pravoslavnih crkava rešiti i da neće biti štetni po odnose naše dve crkve – kaže kardinal Šenborn.

Istorijsko nasleđe je breme koje ne nose samo crkve već i njeni vernici. O tome kako bi trebalo negovati istorijsko sećanje na Drugi svetski rat ovog maja oglasila se i Katolička crkva u Austriji u vezi s ceremonijom u Blajburgu.

– Katolička crkva u Austriji se snažno zalaže za to da u Blajburgu bude samo verska komemoracija. Ali, to će se desiti tek kada svi učesnici budu spremni da se pomole za sve žrtve. Tek kad mogu da saosećam s patnjom onoga koji je s druge strane mogu da prevaziđem i svoju duševnu bol. Taj put još mora da se pređe. Ta povezanost istorijskog, političkog i verskog vrlo je kompleksna i to mogu da kažem i iz ličnog iskustva jer pripadam grupi interno raseljenih iz Čehoslovačke. Nas tri miliona kojima je nemački bio maternji jezik, proterani smo posle Drugog svetskog rata. Ja sam tada bio dete, ali oni koji su bili pogođeni time osećali su mnogo bola i taj bol može lako da se instrumentalizuje u političke svrhe. Doživeo sam to u svom okruženju, da su potrebne dve generacije da bi se došlo do objektivnog sagledavanja situacije. Danas možemo jako dobro da razgovaramo sa Česima, mi koji smo iz tih delova prognani. Ali trebalo je da prođe 70 godina za to – naglašava bečki nadbiskup.