Ostrog na ramenu, tiket u džepu

Kao po komandi, većina se prekrsti dok gradski autobus prolazi pored crkve, neki nose brojanicu na ruci, mada ima i onih trećih koji su otišli stepenik više i ponosno leti pokazuju rame ili grudi na kojima je istetoviran manastir Ostrog ili lik nekog sveca. O balkanskoj omladini i njenoj potrebi za religijom i verom razmišljao je i pisao Nikola Mijatov, istraživač pripravnik u Institutu za savremenu istoriju, gde piše i svoj doktorski rad. Na internetu sa drugarima on ima stranicu na kojoj pojedinačno nastoje da osvetle mnoge socijalne fenomene i tako podstaknu možda i druge da stave prst na čelo.

– Da li ćete vi da se prekrstite kada prolazite pored crkve u autobusu ili u tramvaju pored Hrama Svetog Save potpuno je periferno, važniji je odnos koji taj mladi čovek ima prema Bogu i veri. Tetoviranje, koliko znam, nije u skladu sa hrišćanskim pogledima na svet, ali važnije je pitanje zašto je momak poželeo „sliku” manastira na ramenu. Možemo da pretpostavljamo. Recimo da mu se dogodio neki lom u životu, da mu nedostaje nešto u ličnom životu ili karijeri. Bez obzira na povod, ubeđen sam da taj mladi čovek Bibliju nije ni video, a kamoli pročitao, s obzirom da nju u principu ljudi vrlo retko listaju - kaže Mijatov.

Iako malo ko u ovim našim vremenima p(r)oziva Marksa, naš sagovornik tvrdi da je, bar po njemu, ovaj filozof i dalje vrlo aktuelan u ovoj priči. Nekada davno rekao da je religija opijum za narod, ali…

– Izvorno ta tvrdnja nije ono što se danas uzima kao istina. Podsetio bih da pomenuti Marksov citat glasi: „Religijska patnja je, istovremeno, izraz stvarne patnje i protest protiv te patnje. Religija je uzdah potlačenog stvorenja, srce sveta bez srca, duša u bezdušju. Religija je opijum za mase.” A to, opijum znači kao lek, kao analgetik, a ne kao opijat koji troše zaludni, primitivni i zabludeli – pojašnjava Nikola Mijatov.

Naš sagovornik je uveren je da su krstovi oko vrata, brojanice na ruci, narukvice s 12 ikonica na elastičnoj narukvici i istetovirani manastir na grudima ili ramenu odraz neke društvene potrebe. Iako su oni veliki krstovi koje neki nose promašena suština, Mijatov se šali pitajući i sebe i nas „da li su toliki grešnici kada su odlučili da ih nose”.

– Uobičajilo se da mladi dođu na Badnje veče da pale badnjak u porti crkve i usput bace i neku petardu. Nema u Bibliji srpstva, badnjaka, običaja, tamo se govori da smo svi deca božja? Kolektivni identitet je dopuna rupama u svetu i društvu, u sistemu gde onaj bez posla ne zna da li će sutra imati šta da jede. Ne treba osuđivati nikoga zato što je „grobar” ili navija za Zvezdu. Važna je uloga sportskih manifestacija koje postaju mesto gde taj balkanski podmladak, koji verovatno nije uspeo da nađe odgovor na pitanje o uslovima vlastite egzistencije, počinje da se identifikuje sa nacijom, upravo preko sportskih nadmetanja i uspeha. U tome, kao u ogledalu, mladi vide sliku sebe sa mogućnošću za superiornost i dostojanstvo, koja mu  u svakodnevici realno nedostaju – tumači Nikola Mijatov ono što zapravo svi vidimo kada naši sportisti donesu medalje sa nekih takmičenja. Interesantno je da kad već pominjemo sport ovaj mladi istraživač piše doktorat na Filozofskom fakultetu o Sport? u službi socijalizma: jugoslovensko iskustvo 1945 - 1953”, pa je i s te strane upućen u temu.

Mladi kod nas nemaju sećanje na ratove devedesetih, a neki „liberalni prosvetitelji” tu po njima zabludelu omladinu, uporno mire, što često umeju pristojno i da naplate od raznoraznih fondacija, dodaje istoričar Mijatov.

– Čitava jedna generacija je stasavala u periodu famozne tranzicije, njen većinski deo nije imao privilegiju da se obrazuje i putuje po belom svetu. Završili su u raljama nemilosrdne eksploatacije, mahom radeći u sferi uslužnih delatnosti, za dnevnice ispod elementarnog minimuma za opstanak. Prihvatili su veru, idu u crkvu, ali u noćnoj smeni, sa sve religijskim simbolima i tetovažama po sebi, ti momci čekaju da im „prođu” tiketi sportske prognoze, ni ne sluteći da im u tom čekanju prođe i mladost – upozorava Nikola Mijatov.