Rupe na novom putu svile

„Kina ne kupuje u Brazilu, Kina kupuje Brazil. To je veliki problem o kojem bi trebalo da brinemo.” Reči izgovorene u brazilskoj predizbornoj kampanji su pre nekoliko meseci privukle veliku pažnju u Pekingu, a danas je to još i više slučaj jer je čovek koji ih je izgovorio u međuvremenu izabran za brazilskog predsednika.

Vest o pobedi Žaira Bolsonara je obišla svet, a poseban značaj joj je dat u Kini, koju je izabrani brazilski predsednik nazvao „predatorskom” zemljom. Bolsonarov dolazak na čelo osme ekonomije sveta mogao bi da bude briga više za vladu Si Đinpinga, koja se suočava sa premišljanjima i u drugim državama na mapi kineske ekspanzije.

Narodna Republika Kina širi uticaj ulažući u ekonomije na gotovo svim kontinentima, a jedan od njenih najambicioznijih projekata je „Jedan pojas, jedan put”, poznatiji kao novi put svile. Da bi olakšala plasman domaće robe na udaljenim tržištima, Kina kreditira izgradnju različitih transportnih koridora ka Zapadu, kroz Belorusiju i Rusiju, centralnu Aziju, istočnu Evropu, preko Pakistana do Indijskog okeana. U taj međunarodni projekat je uloženo oko 700 milijardi dolara u više od 60 zemalja, uglavnom u kredite za infrastrukturu poput auto-puteva, železnica i luka.

Peking ima više novca nego što može da uloži u domaću ekonomiju, zbog čega pare plasira u strana tržišta, obezbeđujući posao kineskim građevinskim kompanijama i radnicima i krčeći puteve kineskoj robi. Ne samo da olakšava izvoz već stiče i politički uticaj u zemljama u koje stiže „na bagerima”, a pokušava i da poveća meku moć, predstavljajući se kao sila koja pozajmljuje novac i onda kad to ne žele da urade Svetska banka, MMF ili EU.

Iako se kineski dolazak često prikazuje kao idealan, pojedine zemlje na novom putu svile i drugim putevima kineskog širenja uveliko preispituju ugovore sa Pekingom. Mahatir Muhamed je u maju postao malezijski premijer posle kampanje u kojoj je protestovao protiv kineskog uticaja i zaduživanja kod Kineza. Tvrdio je da su kineski krediti stvorili iluziju ekonomskog rasta, dok su u stvarnosti korist imali samo malezijski zvaničnici koji su sklapali poslove sa Pekingom. Novi premijer je, kako piše „Biznis insajder”, otkazao dva najveća projekta sa Kinezima – put vredan 20 milijardi dolara i gasovod od 2,3 milijarde dolara.

Rupe na kineskom putu svile vidljive su i u Pakistanu, gde je novi predsednik vlade Imran Kan kazao da razmišlja kako da se izvuče iz pojedinih poslova sa dalekoistočnim partnerima. Islamabad je od Kineza prvo uzimao infrastrukturne pozajmice, onda se u Pekingu ponovo zadužio da bi mogao da vrati prvobitne kineske kredite, da bi konačno završio sa 62 milijarde dolara duga Kinezima, zbog čega je ponovo uzeo kredit, ovaj put od MMF-a.

U septembru su i Maldivi dobili novu vladu, koja je najavila da preispituje sve dogovore sa Kinezima jer su oni išli na ruku samo korumpiranih pojedincima. Mnogim zemljama se ponuda Pekinga u početku činila kao povoljna, ali se ispostavljalo da to baš i nije uvek tako, kao kad se saznalo da Pakistan i Šri Lanka za infrastrukturne projekte plaćaju kamatu od pet, šest odsto, piše agencija Blumberg.

I u Keniji, Ugandi i Zambiji čuju se zamerke na račun ugovora sa Kinom. Kritika je da afričke vlade pozajmljuju novac od Kine da bi plaćale kineske firme i kineske radnike zarad puteva kojima će biti plasirana kineska roba, dok će dugove otplaćivati Afrikanci.

Kako piše „Forin afers”, zbog korupcije i zaduživanja koji prate kineske investicije, Peking bi mogao da postigne suprotan efekat od očekivanog jer bi njegova meka moć mogla da naiđe na čvrst otpor. Iz druge ekonomije sveta odbacuju ove navode, tvrdeći da Zapad odbija da prihvati da Peking jača i da zato zapadni mediji i političari imaju negativan stav prema kineskim ulaganjima.

Za Donalda Trampa je od najvećeg značaja razmera jačanja kineskog uticaja u Aziji, u žiži interesovanja i prethodnog predsednika Baraka Obame, i u Latinskoj Americi, na koju se u Vašingtonu gleda kao na američko dvorište. Još nije jasno da li će Bolsonaro stvarno nešto preuzeti protiv Kine, čije su investicije u Brazilu prošle godine dostigle sedmogodišnji rekord.

Peking je najveći trgovinski partner ne samo ovoj zemlji već i Argentini, Peruu i Čileu. Za poslednjih deset godina azijska sila je u latinoameričku infrastrukturu i trgovinu uložila 40 milijardi dolara, najviše u Argentinu, Ekvador i Venecuelu. Pojavljuje se i u ulozi zajmodavca prezaduženim zemljama poput Venecuele, koje gotovo da više i nemaju od koga drugog da pozajmljuju novac (Karakas duguje Kini više od 20 milijardi dolara).

Građani su se bunili zbog kineskih ulaganja u zemljama kakva je Kolumbija, gde je zbog straha od rušenja brane, koja se  finansira iz kineskog fonda za Latinsku Ameriku i Karibe, evakuisano 26.000 ljudi. I pored toga što su pojedini projekti pompezno najavljivani, od njih često nije bilo ništa, kao što je bio slučaj sa nikaragvanskim kanalom, pandanom Panamskog kanala, u koji je Peking trebalo da uloži 50 milijardi dolara. Odustalo se i od železničke pruge koja je trebalo da preko Amazonije i Anda spoji Brazil sa Tihim okeanom.

Tramp ne štedi reči na račun Kine, ali njegovi protivnici smatraju da je i sam doprineo njenom prodoru povukavši se iz Transpacifičkog partnerstva, sporazuma o slobodnoj trgovini između zemalja koje izlaze na Tihi okean (SAD, Kanada, Čile, Peru, Meksiko, Bruneji, Japan, Malezija, Vijetnam, Singapur, Novi Zeland i Australija). Za oponente šefa Bele kuće nema sumnje da američko povlačenje iz međunarodnih sporazuma ostavlja slobodno mesto za Sija, koji pokušava da preuzme ulogu svetskog ekonomskog lidera i diktira pravila globalne trgovine. To je dovelo do toga da se, smatraju Trampovi kritičari, kao najveći zagovornik globalizacije istakne lider jednopartijske države koja domaće kompanije nesumnjivo štiti od stranih konkurenata.