Uvek sam igrao srcem za Srbiju

Donedavno najtrofejniji sportista u istoriji srpskog fudbala, Dejan Deki Stanković, upisao je 103 utakmice za reprezentaciju. U septembru je napunio 40 godina. Razgovarali smo u njegovoj firmi „Stefial”, koja se već nekoliko godina bavi izgradnjom najluksuznijih stanova na Vračaru.

Kopačke je okačio 2013. godine. Osim nesporne, briljantne i bez skandala karijere, njegov oslonac za sve uspehe, ali i loše trenutke, uvek je bila porodica: lepa Ana Aćimović (bez dizajnerskih i estradnih ambicija), supruga i majka trojice sinova, Stefana (18), Filipa (17) i Aleksandra (13). Osim što firma „Stefial” ima početne slogove njihovih imena, ovi mladi momci su budući naslednici očevih fudbalskih bravura u milanskom Interu kao i u našoj juniorskoj reprezentaciji.

Na fudbalskoj berzi u jednom trenutku Dejan je bio „težak” više od 24 miliona evra. Danas je ta cifra i te kako prevaziđena u transferima novih fudbalskih zvezda. Dejan je skroman čovek, ne samo po odevanju. Takav mu je životni kodeks koji prenosi pre svega sinovima ali i drugoj deci. Vaspitanje je poneo iz porodice sportista. Otac Borislav i majka Dragica igrali su fudbal, otac u OFK-u a majka u zemunskom klubu Sloga. Žive u Mirijevu, u stanu koji je svojevremeno njihov sin dobio od Crvene zvezde.

Od pre godinu dana, Stanković je postao specijalni savetnik predsednika UEFA Aleksandra Čeferina. Živi u Milanu, nekoliko puta mesečno putuje u Nion, sedište UEFA u Švajcarskoj.

Da li ste napravili bilans dosadašnje karijere, ali i plan šta dalje?

Tek kad završite karijeru možete da se osvrnete i sagledate šta ste ostavili. Jer, dok igrate, sezonu za sezonom, utakmicu za utakmicom, osvajate trofej za trofejom, a imao sam sreću da igram samo za tri kluba i osvojim 25 trofeja sa Zvezdom, Lacijom i Interom... Mislim da više nisam prvi sa 103 utakmice za reprezentaciju, jer sad Bane Ivanović ima 105 utakmica, posle Svetskog prvenstva. Uostalom, rekordi su tu da bi se obarali, kao što sam ja oborio rekord Save Miloševića, Bane moj, neko drugi će njegov... Da sam jurio rekorde, možda bih odigrao i više utakmica! Ali ja sam uvek igrao srcem, pre svega za dres, za Srbiju i zato – ponosan sam na te 103 utakmice!

Koji gol pamtite? Ja se sećam gola Bore Kostića kada je čuvenom levicom torpedirao loptu sa 45 metara, a čula sam, od kolege, da ste vi dali fenomenalan gol s pola terena?

Nije bilo baš tako. Golman je izleteo van šesnaesterca, izbio loptu glavom pravo na mene, ja sam se okrenuo, ni sam ne znam kako, i iz voleja zakucao loptu pravo u gol, s nekih 50 metara! To jeste bilo neverovatno. Posle šest meseci to se ponovilo na jednoj drugoj utakmici. Zaista, bilo je neverovatno.

Tad je i publika bila drugačija, nije bilo ovih huligana kao danas?

To ste vi rekli.

Pa, ne možete da negirate huligansko ponašanje naročito na derbi utakmicama! Evo, upravo su usvojene izmene Zakona za sprečavanje nasilja na sportskim priredbama. Doduše, ima mnoge čudne odredbe, od davanja JMBG broja pri kupovini ulaznica, do ograničenja broja karata. Da li i kako se može sprečiti to agresivno ponašanje pojedinih navijačkih grupa, da li UEFA može tu nešto da učini?

Iako radim u UEFA, nemam ja dodir s tim. Moje poznanstvo s predsednikom Čeferinom datira unazad 6–7 godina, dok je bio advokat. Ja radim kao konsultant u kancelariji na razvoju fudbala mlađih kategorija do 16 godina. Nemam dodir sa Zoranom Lakovićem, na primer (bivši predsednik FSS i sada direktor Nacionalnih asocijacija UEFA, sa 55 nacionalnih saveza).

Rekli ste jednom kako je u Rimu, deset dana pre derbija i deset posle uzavrela atmosfera, dok je u Milanu spektakl, ali smireno gotovo „aristokratski”, kao da ste u Milanskoj skali. Kako biste opisali atmosferu naših derbi utakmica?

Mi smo u svemu specifični. Naša atmosfera je jedinstvena. Naši navijači daju fudbalerima tu nekakvu ogromnu energiju. Tako se i dogodilo da Zvezda pobedi Liverpulov tim snova. Nažalost, nisam bio na utakmici, bio sam na putu. Ali svi govore da je to uspeh ravan onom u Bariju. Svako ko je igrao fudbal i ko prati fudbal zna šta to znači, a po meni to se graniči gotovo s nemogućim. Što kaže Borjan, golman Zvezde, opet smo sami sebi pomerili lestvicu naviše.

Mislite li da se danas politika isuviše meša u sport i sklapa te nekakve „interesne račune”?

Mislim da je te sprege oduvek bilo. Mada, ne volim da nešto komentarišem ako ne znam stvari iznutra, a ja ne živim ovde.

Jeste li za privatizaciju klubova?

Pričaju o tome, ali ne znam detalje. Ja sam 20 godina van zemlje i ne mogu sebi da dam za pravo da komentarišem. Jednog dana, ako se vratim, mogu direktno da odgovorim na bilo koje pitanje. Ali, u poslednje dve godine vidi se pomak i kod Partizana i kod Zvezde, i reprezentacija igra dobro, stabilno.

Da li bi fudbalu bio impuls izgradnja novog stadiona i gde?

Mislim da nam treba nov stadion, tamo gde bi bio funkcionalan. Da se lako dođe do njega. Lepo je videti i novu infrastrukturu, imati nov i lep nacionalni stadion kakve imaju zemlje u Evropi. Oni ne služe samo za fudbal. Na primer, u Poljskoj, na njihovom nacionalnom stadionu igraju se i odbojkaške utakmice, dođe čak 50.000 ljudi da gleda odbojku! Mogu da se održavaju i razni drugi spektakli, a ne samo fudbalski.

Operiše se sumom koja je za naše uslove vrtoglava, prvo oko 250 miliona, pa i više. Narod se podelio na one za i protiv. Da li je to, po vama, realno za Srbiju?

Ne bih o ciframa, jer nisam upoznat s finansijama oko toga, ali znam da bi, ako se to dobro uradi, moglo da bude i lepo, i korisno, i isplativo. Da pre sportskog događaja i dva-tri sata ranije dođu i čitave porodice s decom, da se tu nešto događa, da postoje razni sadržaji, i šoping-centar, muzej, ali i kafići, restorani gde može da se pojede... Takva je, na primer, „Alijans” arena, Bajernova u Minhenu. To izgleda kao svemirski brod, fenomenalno je, bio sam tamo i baš uživao. Čovek može s porodicom da provede čitav dan.

A kako ste odreagovali na informaciju predsednika Aleksandra Vučića da se kandidujemo za Svetsko prvenstvo 2030. godine ili Evropsko 2028, što opet košta bar milijardu evra?

Apsolutno to pozdravljam. Obradovalo me je kad sam pročitao tu vest. Prvo izgraditi nacionalni stadion, a onda uz to bar još dva-tri nova stadiona. Deluje da je nemoguće, ali nije. Ta ideja da sa ostale tri zemlje, Grčkom, Bugarskom i Rumunijom, napravimo Svetsko prvenstvo u fudbalu. Bio sam na kongresu Fife kada su izglasane tri zemlje, Kanada, SAD i Meksiko, za Svetsko prvenstvo u fudbalu 2026, i zašto da ne konkurišemo i mi za 2030? Jedino što se poklapa jubilej, sto godina Svetskog prvenstva u Urugvaju. Pa možda oni dobiju.

Da li Srbija može da računa na vašu podršku?

Kako da ne, ali za sada je sve to za mene samo vest iz medija, izjava predsednika Vučića. Za mene, to je nešto fenomenalno, što bi značilo mnogo, baš mnogo za sve nas u Srbiji.

Veliki ste humanista koji pomaže, isključivo svojim novcem, porodicama stradalim u poplavljenom Obrenovcu, na Kosovu, oboleloj deci...

Ja nisam želeo da se to medijski prati, to se radi od srca. Ali ako to podstakne i druge da pomognu, onda je u redu. Hvala bogu da mogu da pomognem i ne volim da se o tome priča, najviše bih voleo da nikome ne treba pomoć.

Da li ste član neke stranke?

Nisam. Srbija je moja država, moje srce.