Buđenje generacije, u fragmentima

Komad „Lice od stakla” Marije Karaklajić (Bitef teatar, SKC, režija Anja Suša), aktuelne dobitnice Mihizove nagrade za dramski tekst, može se prepričati u samo dve rečenice: Tržni centar u bilo kom gradu na planeti. Petoro ljudi koji vode bespredmetne svakodnevne razgovore, a onda pištolj opali kao u Čehovljevom „Galebu”... 

One na prvi pogled ne govore mnogo, ali iza besmisla i neobjašnjivog, Marija Karaklajić piše o ozbiljnim temama: odnosu žrtve i zločina, identitetu, ljudskoj ranjivosti, nemogućnosti uspostavljanja istinite intimnosti, bezličnosti života u velikim gradovima. Poput „Supermarketa” Biljane Srbljanović, komad „Lice od stakla” naglašava ništavilo savremenog čoveka čiji se postupci, kao u supermarketu, vrte kroz iste odnose, greške i preispitivanja. I sve bi to bila opšta mesta kojima se pozorište bavi, da Marija Karaklajić, pripadnica najmlađe generacije domaćih dramskih pisaca (ako za potrebe teksta savremeno dramsko stvaralaštvo odredimo generacijski i analiziramo dela pisaca koji u proseku imaju oko tridesetak godina), ne eksperimentiše sa formom, stvarajući monološki i dijaloški poetski tekst u kome nema gotovih rešenja i tumačenja, već publika treba sama da izvede zaključke i pouke.

 Poput Brehta, Marija Karaklajić zahteva od publike da se probudi, misli svojom glavom i ne uživa u predstavi kao neutralnom estetskom događaju.

Pored tematske različitosti, ovaj komad tretira pozorišni angažman kroz svakodnevicu (što je karakteristika i drugih autora: Milene Marković, Filipa Vujoševića, Milene Bogavac). Ali „Lice od stakla” predstavlja i nastavak izvođenja dela mladih savremenih dramskih pisaca na scenama naših institucionalnih pozorišta, koja konačno počinju da podržavaju eksperiment vršeći istovremeno jošjednu misiju – analizu, sa distance, šta nam se zapravo desilo u poslednjih petnaestgodina.

Društvena kritika

Analogno tome, naše društvene pojave u ovom trenutku srpske dramaturgije „kritikuju” Milena Bogavac, Maja Pelević i Filip Vujošević pišući o novoj srpskoj stvarnosti koja i dalje trpi posledice ratova, siromaštva, besmislene politike. I možda je sve počelo projektom „Nova drama” u Narodnom pozorištu koji je kroz radionice i javno čitanje dramskih komada pokazao da postoje pisci izvan zvaničnog toka (Nušić, Sterija, Dušan Kovačević...), a koji opet prate evropske tendencije novog brutalizma ( Marko Rejvenhil, Sara Kejn, Enda Volš, Marijus fon Majenburg, Vasilij Sigarov).

Zajedničke karakteristike novih pisaca u skladu sa pravcem koji slede su: fragmentarna dramaturgija, filmski jezik, likovi letargične, izgubljene generacije, kako je najčešće nazivaju, koja je sad već u srednjim godinama, a koja je detinjstvo ili mladost provela pod sankcijama, bez pasoša, solidnog posla, ambicije i ciljeva. O tome piše i Filip Vujošević u komadu „Halflajf” (drama se u režiji Ane Tomović trenutno igra u pozorištu Atelje 212) smeštajući radnju drame ispod zemlje, u podzemnu stanicu „kod Vuka” gde nekoliko mladih ljudi svoje vreme provodi igrajući kompjutersku igricu kaunter strajk. Nemajući svest o alternativnim životnim mogućnostima, oni u kompjuterskoj igrici vide smisao života – religioznu posvećenost. Ovi mladi ljudi su zarobljeni između potrebe za sigurnošću (scena kada Milica luta hodnicima stanice praveći balone od sapunice) i stvarnosti koja im svaki put opali novi šamar.

(/slika2)„Dramu sam napisao 2005. godine. To je bio jedan specifičan momenat nakon 5. oktobra kada se sve pokreće, a onda, kada bolje pogledate, upravo ta mlada generacija, koja je izgubila veliki deo odrastanja, nastavlja da bude negde na kraju reda. A, s druge strane, neki ljudi srednje generacije dohvatili su se pozicija i tronova počevši da se ponašaju kao ljudi koji se nisu dovoljno iživeli. I oni su izgubili petnaest godina života zbog čega je u Srbiji sve pomereno. Zbog toga sam želeo da moj komad bude angažovan. Na početku drame namerno sam naglasio da se radnja dešava u „Slobinoj stanici”, najvećem građevinskom projektu devedesetih i velikom ponosu tadašnje vlasti”, kaže Filip Vujošević.

Smatrajući da u našem pozorištu ne postoji kontinuitet u izvođenju mladih pisaca, koji su uvek postojali, ali ih uprave nisu stavljale na repertoare, on potcrtava tezu da je i njegov komad nastao pod uticajem dramaturgije Milene Marković i Biljane Srbljanović, a da prati sadržaje i tok urbanih tema kojima se možda najdirektnije i ogoljenije bavi Milena Bogavac.

Pozdrav iz Beograda

Kako izgleda psihološki profil navijača devedesetih u Srbiji („North Force”), šta je balkanska ženstvenost i zbog čega je Srbija na prvom mestu po broju abortusa u Evropi („Crvena – seks i posledice”), šta su beogradske lovačke priče po kafićima („Fake – porno”, projekat sestara Bogavac) o imaginarnim avionima, kamionima i ludačko strastvenom seksu, koji se zapravo nikad nije dogodio, samo su neka pitanja kojima se bavila Milena Bogavac u svojim dramama, duhovito, bez turobnosti i čemera. Tako je napisan i komad „Tdž” (scena „Mata Milošević” FDU, koji je objavljen u Teatronu), u kojem autorka ne osuđuje svoje likove,iako pamfletski opisuje živote mladih ljudi u vreme bombardovanja, zainteresovane samo za herion i zabavu.

Bolne teme mogu se prikazati odmereno, duhovito, naturalistički, ali ne bukvalno realistički. Smatrajući da je domaće pozorište dosadno, tradicionalno i staromodno, Milena Bogavac piše komad „Dragi tata” (nagrađen na konkursu JDP-a za najbolji dramski tekst gde se i izvodi, na sceni Studio u režiji Borisa Liješevića ) koji govori o potrebi jedne devojčice za svojim ocem. On je otišao, ali se ona s tim ne miri te mu stalno šalje razglednice, koje ne zna gde da pošalje (otuda u podnaslovu komada stoji „Pozdrav iz Beograda”). U uvodnim didaskalijama komada, Bogavčeva opisuje da je jedan zid do plafona prelepljen razglednicama u nekoliko slojeva tako da se vidi slika, ali ne i strana sa tekstom. Komad „Dragi tata”, u stvari, objašnjava koliko je važna figura oca u procesu odrastanja, kao autoriteta koji uspostavlja sistem vrednosti. Ovo nije porodična, već društveno angažovana drama, jer je mesto događanja Srbija, u kojoj su pravila jedne građanske porodice zamenjena stilom života estradnih pomodara.

Srpsko selo i legenda o ljubavi

Međutim, dvadesetogodišnji Dušan Spasojević napravio je otklon od urbanih tema komadom „Odumiranje” (Atelje 212, režija Egon Savin). Naime, posle dugo vremena u domaćoj dramskoj književnosti pojavio se tekst koji se bavi temom savremenog srpskog sela. Na tradiciji drame Milice Novković „Kamen za pod glavu” (1977), Dušan Spasojević radnju komada smešta u opustelo, proređeno i već poluživo srpsko selo. U njemu su muškarci ili propali ili „pod zemljom” koja se prodaje u bescenje ili žive sa željom da ih greje sunce tuđeg neba, a žene – ćutljive mučenice, paćenice i samohrane majke. Kroz ovaj ruralni „isečak iz života”, pisac sve dovodi u pitanje: moral, tradicionalne vrednosti, patrijarhalnu svest, mit, koristoljublje (sin prodaje očevu zemlju čak i grob). Korupcija je iznad smrti i života.

Mit i legenda služe pozorištu kao univerzalni osnov na kome se grade sadržaji novog vremena. Tako je i sa „Skočiđevojkom” Maje Pelević (SNP, režija Kokan Mladenović), koja je napisana po motivima pripovetke Stjepana Mitrova Ljubiše, brižljivog hroničara crnogorske i primorske istorije. Pripovedač zapravo obrađuje legendu o „Skočiđevojci”, koja je nastala početkom 15. veka, a govori o Ruži, koja je uporno i beznadežno čekala dragog da se vrati iz rata. Tekst Pelevićeve je sada metafora za nemilosrdnost današnjeg vremena u kome osećaja, sentimenta i empatije više nema. Kako naglašava Kokan Mladenović, u legendi, kao i Ljubišinoj pripoveci, prepoznali smo karakteristiku našeg vremena. Ljudi iz 15. i 18. veka liče na naše savremenike koji hladno odlučuju o našim sudbinama, kojima naše emocije ne znače ništa.