Foliranti su kao bakterije

Reditelju Dejanu Miladinovićuovo je proleće počelo lepim uspehom u Teatru „Kraljica Elizabeta” u kanadskom gradu Vankuveru. Bilo je to njegovo novo bavljenje „Fideliom”, jedinom Betovenovom operom. Savremena postavka, pa scena i kostimi, sve je to delo beogradskog umetnika, a tamošnji ugledni časopis „Vankuver san” svojim čitaocima ovu predstavu preporučuje „gledati pod obavezno” i, uz to, oštro pero apeluje: Dajte nam više evropski inspirisanih produkcija a ne jevtinih demode predstava Metropoliten opere.

Rođen u porodici operskih umetnika, Dejan Miladinović je izrastao u našeg vodećeg operskog reditelja. Mnogo predstava je dosad uradio, a desetine na Zapadu, tamo preko mora (okeana). Reditelj-putnik, kakav je on, svašta vidi i svašta čuje – uživo. U stanju je da pravi komparacije, slušajući taj operski „glas” mi čujemo kuda danas ide ova umetnost... I tamo i ovde.

Još jednom ste osvojili Ameriku, opersku. Gde je tajna vaseg puta do njihove publike?

Koliko je američka publika razmažena bogatom, raznovrsnom i kvalitetnom ponudom ne treba naglašavati. Zanimljivo je, međutim, da joj je ukus dvojan. Skloni su konzervativnim scenskim konceptima, ali i tu očekuju i cene originalne i maštovite nove detalje. Istovremeno, oduševljeno će prihvatiti i potpunu inovaciju, poput moje verzije „Fidelija”, ali samo ako im je smisao takvog koncepta potpuno jasan i veštom rediteljskom rukom do kraja opravdan. Izgleda da sam u svojih više od pedeset tamošnjih režija, među kojima su bila najraznovrsnija operska dela u najraznovrsnijim konceptima, uvek pogađao tu pravu meru pa sam pozivan ponovo. No, posebno mi je milo što sam, osim publike, sličnom „tajnom”, kako kažete, ostvario divnu saradnju sa svim svojim inostranim kolegama. I to je, razume se, i te kako važno.

Možete li nam to i dočarati nekim lepim slikama iz vašeg aeričkog operskog  „albuma”?

Evo, slavni sopran Rene Fleming, na primer, pamti i danas kako je kao veoma mlada prvi put pevala Tatjanu, u mojoj režiji „Onjegina” u Dalasu, kada sam, da bi ona podojila svoju bebu, na probama pravio pauze posle kojih je još ornije nastavljala rad. Sa Genom Dimitrovom sam radio „Đokondu” u Baltimoru, gde je velika pevačica baš tom prilikom proglašena za počasnog građanina. Na predaji ključeva grada držala me je neprekidno za ruku i govorila: „Tuka da budeš, pored mene!” I nova tenorska zvezda Metropoliten opere, Antoni Din Grifi sa mnom je tako zdušno radio na ulozi Florestana u „Fideliju” da je, iako opterećen izvesnom bakterofobijom, zbog koje stalno nosi rukavice i zaštitne maske, na probama došao do toga da se valja po prašnjavom podu bez ikakve „zaštite”, zaboravljajući svoju fobiju. To mi je, ipak, bio najveći kompliment jer se takve stvari događaju samo u autentičnom kreativnom susretu pravih umetnika. I po takvim detaljima mi između sebe dobro znamo ko je pravi, a ko – folirant.       

Na početku karijere neki su vas već označili kao reditelja-prevratnika...?

(/slika2)Da, bio sam prevratnik boreći se protiv konzervativnih foliranata koji su svoju stvaralačku nemoć i bezidejnost skrivali iza floskule – „Tu ništa ne sme da se menja”, pa su diljem sveta postavke dela klasičnog repertoara izgledale isto. Dokaz koliko se sa time nisam mirio jeste moja, još uvek živa, postavka „Madam Baterflaj” u beogradskoj operi (iz 1983) sa elementima japanske No drame, koja je nastala iz mog umetničkog protesta jer nisam želeo da budem reditelj-poštar, raznosač naivnih, sladunjavih razglednica Japana. Sada sam u drugoj poziciji da se borim protiv foliranata modernista koji se skrivaju iza floskule – „Tu sve mora da se menja”, a da ne znaju ni zašto ni kako. Takvima odgovaram režijama poput mog novog koncepta ”Madam Baterflaj” u Madlenijanumu (2007) - pričom o kompjuterizovanom svetu sajber-gejše, ili SF operom „Hofmanove priče” (2005) ili futurističkom „Katarinom Izmajlovom” (2006) ili „Fideliom” (2008) pored srušenog berlinskog zida. Nadam se, naime, da će takvi moji rediteljski pristupi usmeriti neke nove mlade stvaraoce na teži put pažljivo promišljenog modernizma, umesto lagodnog puta jeftine senzacije. Naravno, za svaku umetničku vrstu opasno je kada se foliranti namnože, a još ako u određenoj kulturnoj sredini zadobiju podršku i prevlast – to postaje pitanje opstanka i te umetničke vrste i kulture te sredine. Još ako je ta kulturna sredina u tranziciji, pa se foliranti prizivaju i stižu i sa poprašenog repa evropskog i balkanskog operskog teatra, onda tu nema ni reči o kulturnoj razmeni, prožimanju ideja i umetničkom razvitku, nego o ordinarnoj trgovini „rog za sveću”.

Kakve putokaze imate za domaću opersku scenu?

Samo dva. Na jednom piše „Umetnička hrabrost”, na drugom „Profesionalno poštenje”. Mimo njih vrebaju stranputice po kojima lutaju oni koji rečene putokaze neće da prate, ili oni koji u svom dramatičnom neznanju i ne mogu da ih prate.

I danas je opera mnogo više u prošlosti nego u savremenom dobu. Kako u jednoj umetnosti držati korak sa vremenom u kojem živiš?

Odgovarajući sam sebi na takvo pitanja došao sam do repertoarskog profila koji sam zamislio kao umetnički direktor Madlenijanuma, a kakav sam želeo da delom bude i u repertoarima beogradske i novosadske opere dok sam u njima bivao direktor. To podrazumeva dela klasičnog repertoara u atraktivnim scenskim postavkama koje u svim svojim elementima komuniciraju sa vremenom u kojem živimo, kao i dela 20. i 21. veka koja u repertoaru ne treba da budu retkost. Samo tako može da se ostvari ono što i kao reditelj i kao direktor osećam kao svoj nadzadatak, naročito u našoj sredini.

A to je da se na operske predstave privuku, da aktuelnim izbornim rečnikom kažem: „neopredeljeni birači”, znači oni koji nisu ni verni posetioci opere, a ni ljubitelji turbo folka. Naravno, taj zadatak je neostvariv bez pomoći medijai zato se ja svakom pozivu svakog novinara iz svakog glasila rado odazivam, ne zato što meni posle 35 godina rada treba nekakva pažnja i priznanje, nego zato da se pažnji javnosti preporuči privlačnost sveta opere u kojem smo nekada bili i u kojem možemo biti kompetitivni. 

Lane je svet proslavio četiri veka opere. Budimo malo futuristi: možete li da zamislite njena buduća četiri veka?... Ili ide u muzej?

plašim se da zamislim buduća četiri veka čovečanstva uopšte. Ali, ako se ono za to vreme ne vrati na nivo kromanjonca ili ne dođe do nivoa totalnog brain washinga, verujem da će i opera opstati. Svet je tako pažljivo vekovima sačuvao i usavršavao sva destruktivna ljudska dostignuća, da ne bi smeo olako da se liši nijednog plemenitog i stvaralačkog, a opera to nesumnjivo jeste.