Slučaj Tartif

Držim da se Molijeru, a posebno Tartifu, mora prići najpre sa stanovišta onoga vremena kada se pojavio 1664. godine, pod harizmatičnim patronatom samog kralja Francuske Luja XIV. Zanimljivo je, istovremeno, nešto što je manje poznato: da se sutradan pojavio jedan izveštaj u ondašnjim „Relacijama”, prethodnicama današnjih novina, koji je objasnio Tartifa. U njemu je stajalo: Sinoć je izvedena predstava, u prisustvu kralja Luja XIV, gospodina Molijera, a protiv lažnih bogomoljaca i hipokrizije.

Na kraju je kralj, pažljivo je odgledavši, zabranio predstavu, jer se našao pred velikim problemom. Luj XIV je video da je u pitanju delo koje bičuje ljudski porok, da je njegova tema licemerje na religijskoj osnovi,

obrađena na tako uspeo način da se i sam uplašio šta da čini, budući da je crkva u ono vreme bila drugi stub apsolutističke monarhije staleškog tipa. Zabrana je odmah usledila, prvi put na pet godina. Kasnije, počinje Molijerova životna drama, borba za Tartifa.  

Molijer je prikazao one mane koje deformišu ljudski karakter, a na koje Hristos ukazuje u jevanđeljima kada govori farisejima: Vi ste okrečeni grobovi.

Međutim, nije Molijer u ovoj drami prikazao samo jedan tip licemera, već je ponudio ogledalo licemerja kao političkog i ideološkog obrasca staleške apsolutističke monarhije. Stoga Tartif nije samo tip junaka licemera, jer takvih tipova bilo je još u antičkoj komediji, već se u njemu ogleda čitavo jedno doba sa svojim nastranostima.  

Tartif je u velikoj meri značenjski otvoren posebno za naše vreme, ne samo u Srbiji, već i šire. Kad se jedna vrsta povratka svetom manifestuje u obliku klerikalizacije, dobijamo večnu temu licemerja. Klasicistički veran književnom kanonu, Molijer je svoje likove gradio kao ljude za sva vremena.

Kada Molijera čitamo u ključu na koji smo dosad navikli, a klasicistička drama se priklanja principima normativne klasicističke estetike prema kojem likovi govore u dvanaestercu, nameće se pitanje šta je novo u ovom izvođenju. Sjajnom igrom naših glumaca taj dvanaesterac je neutralizovan tako da se uopšte ne oseća kao dominantan, a Tartif je došao u naše vreme. Pokazalo se da je licemerje na religijskoj osnovi, kao i na svakoj drugoj, i danas društveni problem broj jedan. Imali ste utisak, gledajući naše glumce Svetlanu Bojković, Borisa Isakovića, Dragana Mićanovića, Slobodu Mićalović i druge, da je to družina odana Molijeru, i da se komad sa pozorišnih dasaka mogao preseliti na naše ulice, i bio bi prihvaćen. Ova družina priklonila se ideji Egona Savina da se Molijer ne može više režirati po principima klasicističke drame, već se mora približiti našem vremenu. Shodno tome i završetak komada je izmenjen.

Tartif je društvena drama i drama karaktera, smeštena je u jednostavni okvir porodične drame, međutim, Molijer je nije slučajno prikazao kao komediju.

Kralj Luj 14 prepao se pošto je odgledao Tartifa, upravo zbog toga što je shvatio da Molijerov smeh predstavlja pobunu. Smisao je u onoj kitnjastoj, raskošnoj frazi licemera Tartifa, koja se višeznačno nameće, a predstavlja autentični diskurs bogomoljaca 17. veka. Tartif je vrlo složen književni lik, jer je s jedne strane njegov karakter deformisan licemerjem, a sa druge on i sam, u jednom, trenutku, govori u ime onih koji ga gledaju. U tome je bio skandal ove Molijerove drame, koja je smehom razobličila društvenu hipokriziju. Molijer je optuživan za ateizam, a on je odgovarao da priroda i zdrav razum ljudski treba da budu mera svega što činimo, a da ostalom imamo pravo da se čudimo, rugamo i nad ponečim da plačemo.

Molijerov smeh je utemeljen na punoj svesti razumnog bića koje sudi i o sebi i o drugima i koji po principu racija meri postupke. To već najavljuje doba prosvećenosti i 18. vek.