Lako je njima, imaju naftu

Sad će svi da kažu, pa ako ti je tako loše, što se ne vratiš. U tome i jeste stvar. Ovde nije loše. Čak, šta više, Oman je divna zemlja za život. Eto, recimo, nema kriminala.

Nekoliko puta mi desilo da mi ispadne telefon, na ulici, u tržnom centru, na parkingu dok izlazim iz kola. Vratila bih se posle pola sata i telefon bi i dalje bio tu. Eventualno bi ga neko podigao da ga skloni da ga neki auto ne pregazi. A mom deveru u Srbiji pre neki dan treći put ukrali bicikl.

Jednom kad sam kupila cipele, srela drugaricu i spustila kesu da se pozdravim, nastavila sam dalje a kesa je ostala ispred kafića. Shvatila sam da nije kod mene tek kad sam stigla kući i htela da ih probam još jednom. Vratila se do tržnog centra, ubeđena da idem da kupim drugi par, i prošla pored istog kafića. Ajde, rekoh, da pitam, možda su našli...

I sledi oduševljenje. Sklonili ljudi pored šanka, da mi vrate kad dođem. Čak se i smena promenila, oni rekli jedni drugima da ću verovatno da se vratim. Jednom mi se slično desilo i u Srbiji, na Niškom buvljaku. Čovek mi sačuvao novčanik sa stipendijom i dokumentima, pre nekih desetak godina.

Život u Omanu je prilično lagodan, troškovi nisu veliki. Stanarine su  veće nego u Srbiji, ali su i stanovi i kuće znatno veće i komfornije. Troškovi za struju i vodu su zanemarljivi, često niži nego što su za neki mali stančić u Srbiji iako bar po osam meseci ne gasimo tri-četiri klime.

Najveći izdaci su za školovanje dece i medicinske troškove, ako nemate osiguranje. Tu je razlika u odnosu na Srbiju jer se ovde na obrazovanje gleda kao na ozbiljno ulaganje u budućnost. Škole i univerziteti niču na sve strane jer imaju jako puno dece a dosta ih odlazi i u inostranstvo na usavršavanje.

Ovde nema tradicionalnih štrajkova prosvetnih radnika. Priličan broj naših žena ovde su našle posao u obrazovanju. Lepo su plaćene i kako kažu  prilično zadovoljne uslovima rada.

Ulaže se i u zdravstvo. Privatnih klinika ima dosta, ali su relativno skupe. Međutim, nema redova, nedostataka medicinskog materijala, možete da birate kod kog ćete lekara. U državnim bolnicama je još bolje. U njih vas šalju ako imate nešto komplikovanije ili vam je potrebna dodatna nega. U je Srbiji obrnuto. Ovde ima i naših lekara i uvek su spremni da vam se nađu, posavetuju i pomognu.

Omanci su upravo ono što ćete pročitati u većini tekstova na internetu. Ljubazni, nasmejani i gostoljubivi, bez obzira na socijalni stalež. I oni najbogatiji deluju skromno, bez uobraženosti. Svima im stalo do nacionalnog identiteta. Dišadaša i abaja su svakodnevni odevni predmeti a urme se služe uz kafu.

U džamiju se ide svakog petka. Običaji i tradicija se poštuju i čuvaju.

Na ulicama se vidi raznovrsnost nacija i kultura. Induskinje nose tradicionalne sarije, evropljanke majice na bretele sa golim ramenima i suknje do kolena. I niko ih ne dira (naravno, ovde pričam o svemu u granicama dobrog ukusa i pristojnosti, jer i to se nekako usputno podrazumeva). Niko nikom ne smeta.

Pa što se onda toliko žališ, pitaćete. Pa zato što im zavidim. Što su uspeli da ni iz čega stvore jako lep život. Kao što sam već rekla, na sve strane je go kamen i vrelo sunce. 

Neko će reći: „Lako je njima, imaju naftu”.

Tačno, ali i mi imamo plodnu zemlju, blagu klimu, obilje vode, šumu, vekove tradicije, istorije, kulture, obrazovanja. I opet nam ne valja. I ne znamo šta bi sa svim tim.

Nama je najlakše da se žalimo i da kukamo. Eto, vidite, može lako da se kuka i kad je dobro. Ali nigde i nije idealno, i uvek može bolje. Bilo bi super kad bi mogli nešto da naučimo od njih, kako se iz ničega opet napravi nešto.  Zato vas opet zovem, dođite da vidite suprotnost od Srbije. Ne morate ovde. Oman je samo primer. Izađite iz svog komšiluka, svojih ograda, plotova i kutija, ne slušajte šta vam drugi pričaju, već probajte da sami vidite nešto dobro. Pa kad dođem opet u Srbiju dogodine, da se zajedno više ne žalimo, već da nam svima bude bar malo bolje.

Sanja Topalović