Ljudska prava i moć Zapada

Šta su ljudska prava? U svetu i kod nas često se o tome vode rasprave. Doista, teško je tačno i jasno odrediti sadržaj ovog pojma, kao i utvrditi šta sve obuhvata.

Ali, kao da na mnogo veće teškoće nailazimo u teoriji nego u praksi. Zar nije tačno da iako nam manjkaju reči u razmatranjima o ljudskim pravima, ipak postajemo vrlo govorljivi čim su naša prava ugrožena. A kako tek deca brzo i lako razumeju šta su njihova prava i zašto im pripadaju. (Otac sam dečaka od trinaest i devojčice od jedanaest godina i primetio sam da sporo shvataju jedino kada im govorim o dužnostima.)

Danas u svim zemljama političari izražavaju svoju podršku ljudskim pravima. Takve izjave, naravno, često nisu iskrene, ali je činjenica da se u svetu ljudska prava manje krše nego ikada ranije u istoriji. I za razliku od prošlog veka, mnogo je manje velikih tirana, a ne preti ni opasnost od svetskog rata. Ovaj ogromni napredak daje nam pravo da se nadamo kako će u ne tako dalekoj budućnosti prava svakog čoveka biti poštovana.

Dobro su poznati načini borbe za ljudska prava: peticije i javni protesti, pisanje članaka, eseja i knjiga, stvaranje umetničkih dela, naučni rad u institutima i na fakultetima, delatnost u demokratskim političkim partijama i u nevladinim organizacijama (ali samo u onim pravim, koje imaju smelosti da kritikuju politiku velikih sila). Budući da su ljudska prava velika politička ideja, koja je istovremeno i veoma moderna i nastavak drevne ljudske težnje ka slobodi i dostojanstvu, borba za njih zahteva jedan poseban politički moral.

Koje su osobine tog političkog morala i na koje se sve načine on ispoljava?

Prvo, zalagati se za ljudska prava znači biti protiv nasilja. Zato su pobornici ove plemenite ideje veliki protivnici rata – teško ga prihvataju čak i u onom malom broju slučajeva u kojima ga međunarodno pravo smatra legitimnim. Takođe, često čine napore za očuvanjem mira u svetu. Time samo proširuju područje svoje borbe za ljudska prava, budući da se u ratu ona najmasovnije i najsurovije krše.

Zatim, verovati u ljudska prava znači biti internacionalista. Onda se samo po sebi razume zalaganje za snažne Ujedinjene nacije i za njihovu veću ulogu u svetu, kao i podržavanje svih drugih međunarodnih organizacija. Takođe sledi zauzimanje za to da sve države – kako male, tako i velike – poštuju međunarodne povelje, ugovore i zakone, kao i da ih bukvalno primenjuju, i to u svim slučajevima.

Dalje, puno poštovanje ljudskih prava u nekoj zemlji često pretpostavlja korenite promene u njenom političkom sistemu. Na primer, uklanjanje vojne hunte kroz demokratske izbore ili zamenu jednopartijskog sistema višepartijskim. Ali, politički moral koji ide uz ljudska prava zahteva da do promena dođe mirnim reformama a ne državnim udarom, građanskim ratom ili spoljnom oružanom intervencijom. On traži da se bude strpljiv i ka dalekom ali velikom cilju ide upornom svakodnevnom delatnošću. I da se potpuno odbaci jezik mržnje i kleveta, pretnji i ucena.

Na kraju, u današnjem svetu ima mnogo nacionalističkih sukoba u kojima su ljudska prava prva i najveća žrtva. Svi borci za ljudska prava znaju da u traganju za rešenjima ne smeju da delaju prvenstveno kao pripadnici svoje nacije. Ali, u sukobima u kojima njihov narod ne učestvuje, mnogi čine grešku i opredeljuju se za jednu od strana, zato što je ona (ili bar njima tako izgleda) manje kriva za sukob i ima opravdanije zahteve, ili prosto zato što je malobrojnija, slabija, siromašnija. Takvim opredeljivanjem, međutim, oni izneveravaju svoj politički moral i pretvaraju se u političke pristalice i saveznike. Jedino je ispravno biti za mirno rešenje, koje nije nametnuto već postignuto kroz sporazume, nagodbu i poravnanje, i uz učešće međunarodne zajednice (koju nikad ne treba poistovećivati sa Zapadom).

Vodeći zapadni političari veoma su ponosni na to kako se u njihovim zemljama poštuju ljudska prava. Gledano iz inostranstva, stanje nije baš tako očaravajuće. Ali ipak, kada se sve uzme u obzir, tačno je da se na Zapadu ljudska prava manje krše nego u drugim delovima sveta.

Zapadni političari takođe tvrde kako je poštovanje ljudskih prava širom naše planete jedan od glavnih ciljeva spoljne politike njihovih zemalja. Kritičari su, međutim, odavno uočili zapadnu nedoslednost i dvostruke standarde, posebno se obrušujući na Sjedinjene Američke Države. U kritici, međutim, treba ići dalje i ukazati na to da je američka spoljna politika, kao i ona njenih saveznika, često suprotna političkom moralu koji zahtevaju ljudska prava. Pomislimo samo na sve ratove, prošle, sadašnje i one koji prete; pristrasnost u pristupu nacionalnim sukobima; umanjivanje uloge Ujedinjenih nacija i drugih međunarodnih organizacija; nepoštovanje međunarodnih zakona i ugovora; zahteve da se znatno ublaže kriterijumi za upotrebu nuklearnog oružja; proširivanje NATO-a, ogromne vojne budžete i stalno uvođenje novih vrsta naoružanja. (Teško je odupreti se i ne napraviti ciničnu primedbu da se danas na Zapadu u medijima mnogo češće koriste atributi pametan, sofisticiran, a poslednjih godina i briljantan, uz nazive oružja, posebno raketa, nego što se koriste uz imena političara i diplomata ili uz njihove ideje i predloge.)

Kada američki političari i diplomate govore o tome kakva treba da bude spoljna politika Sjedinjenih Država, uključujuću i onu kojoj je cilj zaštita ljudskih prava, rado koriste frazu da diplomatija mora biti podržana silom. Ali, diplomatija i sila su nespojive. Pretnje upotrebom oružja povećavaju opasnost od rata i mogle bi se nazvati antidiplomatijom. A ako do rata dođe, neposredno je ugroženo najosnovnije ljudsko pravo – ono na život.

Jesmo li svedoci obnove zapadnog imperijalizma? Jača li na Zapadu agresivni nacionalizam? Da li Amerika radi globalne prevlasti stvara jednu koaliciju ili konfederaciju zapadnih država? (Pojedini autori čak govore o nastajanju zapadne naddržave.)

Ono što se sa sigurnošću može reći jeste da ako Zapad nastavi da se u spoljnoj politici udaljava od političkog morala koji zahtevaju ljudska prava, izazivaće sukobe i ratove širom sveta. Time će onemogućiti ostvarenje velikog ideala, za čijeg se pobornika i zaštitnika smatra – ujedinjenje čovečanstva u poštovanju ljudskih prava.

I danas se pamti kako je u jednom govoru 1983. godine američki predsednik Ronald Regan nazvao Sovjetski Savez „zlom imperijom”. Kritičari su mu zamerili da tom pokudom obnavlja već uveliko prevaziđenu hladnoratovsku retoriku. Ako su i bili u pravu, nije ni Regan bio u krivu – doista, sovjetska vlada i centralni komitet u Moskvi vladali su silom nad tolikim narodima i zemljama. Ono što se mnogo lakše moglo prebaciti Reganu bio je potpuni nedostatak kritičnosti prema američkoj imperiji. Ako su se u prethodnim vekovima možda i mogla naći opravdanja za imperije, u dvadesetom veku su sve one bile nepotrebne i nepravedne – a samim tim i zle, mada, naravno, ne podjednako.

U današnjem svetu, ljudi su i kao pojedinci i kao pripadnici svojih naroda toliko svesni svojih prava da nikada neće prihvatiti da njima vladaju stranci. Dve najmoćnije političke ideje savremenog sveta – ljudska prava i suverena nacionalna država – suprotstavljene su imperijalizmu u bilo kom obliku. Zato jedna grupa zapadnih država predvođenih Amerikom ne samo što ne može da upravlja čitavim svetom već ni njegovim delovima. Zamisao da se čovečanstvo podvrgne volji Zapada – to je sumanuta utopija koja bi svoje pobornike i njihove zemlje odvela u propast. Doista, ta katastrofa je toliko sigurna da sam u naslovu ovog teksta umesto o moći Zapada mogao da govorim o njegovoj nemoći.

U čitavom svetu, a i u samim zapadnim zemljama, posebno kod ljudi koji su iskreni pobornici ljudskih prava, oseća se razočaranje zbog stranputica zapadne spoljne politike. Kako je preusmeriti ka ljudskim pravima i političkom moralu koji ona zahtevaju? To je danas možda najveći izazov za borce za ljudska prava. Budući da kritika zapadnih zemalja znači neslaganje s onima koji veruju ili bar tvrde da veruju u iste osnovne vrednosti, biće potreban mnogo veći intelektualni napor od onoga što ga zahteva borba protiv desnih i levih diktatura. A da i ne spominjem bogatstvo i snagu zapadnih zemlja.

Put do vrha je dug, strm i skriven u magli, lako je skotrljati se nazad niz padinu čak i niže od mesta sa koga smo krenuli, provalije vrebaju. Ali, zar borba za ljudska prava nije uvek bila teška?

Beograd, april-maj 2008.

(Predavanje održano na dodeli nagrada srednjoškolcima i osnovcima za rad na
temu ljudskih prava. Konkurs povodom Dana ljudskih prava raspisuje svake
godine Služba za ljudska i manjinska prava Vlade Republike Srbije.)