Ako ti jave: umro sam

Kada su hladne kiše nastavile da padaju i ubile proleće, bilo je to kao da je mlada osoba umrla bez razloga..., pisao je u „Pokretnom prazniku” Ernest Hemingvej, sluteći koliko je nesklada i čak nelogičnosti u poređenju mladosti i prekida života. Još se neprimerenijim čini razgovor o tako teškom povodu sa najmlađima. Kako su se naši pesnici, pišući za najmlađe, odnosili prema najtežoj i najvećoj egzistencijalnoj temi smrti studiozno je objasnio Vladimir Vukomanović Rastegorac (1986), pesnik i docent na Učiteljskom fakultetu u Beogradu, u uvodu antologijskog izbora pesama o smrti za decu i mlade od 1856. do 2014. godine, nazvanom „Ako ti jave: umro sam”. Ovo nesvakidašnje izdanje objavio je Dom kulture Studentski grad.

Pored toga što je ovom fenomenu, u opširnom uvodu, prišao sa kulturološkog i sociološkog stanovišta, ali i sa psihološke, filozofske, književno-istorijske i metodičke pozicije, pokazavši kako se na osnovu smene društvenih vrednosti i odnos prema smrti menjao, Vladimir Vukomanović Rastegorac je posvećivanjem pažnje ovom pitanju zapravo pokazao da se pomislima o smrti empatija kod čoveka razvija od najmlađeg uzrasta. On je takođe analizirao i okolnosti u kojima je tema smrti izopštena u novom dobu, u kulturi sreće. Ovo je zapažanje uočljivo i u Bodrijarovoj „Simboličkoj razmeni”, gde je strah od smrti objašnjen dugom tradicijom izopštavanja mrtvih i raskida simboličke razmene sa njima. Smrt od figure kosača postaje unutarnji čovekov pakao. Kako je taj užas konačnosti objašnjen mladoj osobi kroz umetnički jezik i metaforu, pitanje je sa kojim se suočava autor na stranicama knjige „Ako ti jave: umro sam”.

Za razliku od ranijih epoha, kada deci nije priznavana dostojnost da pristupe temama odraslih, Rastegorac ukazuje na suptilne načine na koje pesnici srpskoga jezika, počev od 19. veka, najmlađe zapravo polako uvode u realnost, pristupajući pevanju o smrti sa moralističkog, empatijskog i humorističkog koncepta.

U izboru priređivača našla se poezija sveštenika Jovana Sundečića (1825–1900), učitelja Đorđa Rajkovića (1825–1886) i Petra Despotovića (1847–1917), Jovana Jovanovića Zmaja, Desanke Maksimović, Branka Ćopića, Grigora Viteza, Dušana Radovića, Dobrice Erića, Duška Trifunovića, Raše Popova, Miroslava Antića, Gordane Brajović, Ljubivoja Ršumovića, Vladimira Andrića, Rajka Petrova Noga, Pere Zupca, Moše Odalovića....

Moguće je konstatovati kontinuitet pevanja o smrti u srpskoj književnosti za decu i mlade, kako primećuje priređivač ovog poetskog izbora, ali na pesničkoj margini.

„Na počecima srpske poezije za decu, pesnici će više govoriti o smrti tipskih karaktera, koji otelovljuju pojedine mane ili poroke... Tada će biti učestaliji govor o smrti likova koji pripadaju biblijskom i, uže, novozavetnom krugu. U drugoj polovini 20. veka, više će se pevati o smrti likova koji vode poreklo iz sveta fikcije, vezanih za narodnu bajku ili vestern filmove”, objašnjava Vladimir Vukomanović Rastegorac, izdvajajući tugu i ponos kao dominantne emocije ovih pesama.

Kao početak moderne srpske dečje poezije Rastegorac navodi pesme Dušana Radovića, a njegovu „Tužnu pesmu”, o čudnoj staroj gospođi Klari i njenih šest belih mačaka, kao jednu od najviše tumačenih dečjih pesama sa motivom smrti. Po sudu priređivača, zbirka Milovana Danojlića „Kako spavaju tramvaji” obeležila je drugu polovinu 20. veka.

Na primeru pesništva Ljubivoja Ršumovića priređivač objašnjava tematizovanje smrti u humorističkom ključu, ali u slučaju stvaralaštva Vladimira Andrića, koje je čitavo obeleženo autentičnim humorom, kao izuzetke izdvaja pesme koje „u okviru empatijskog modela tematizuju smrt”– „Moj deda” i „Moja nana”...

U uvodnom tekstu autor objašnjava i lične podsticaje za nastanak ovog izbora. Kao asistent na Učiteljskom fakultetu u Beogradu posmatrao je pripreme za časove i razgovore studenata sa decom u vrtićima i nižim razredima osnovne škole. Primer dečaka kome je preminula dve godine starija sestrica, njegova potreba da o njoj govori i ponašanje druge dece, koja su se trudila da shvate njegov gubitak, naveli su ga, kako piše, da se ozbiljnije posveti ovoj temi. Kao drugi impuls Vukomanović Rastegorac navodi smrt bliske osobe u porodici, posle čega je napisao poemu „Bajka o smrti”. Poemu je ilustrovala Jana Rastegorac Vukomanović, a objavio je „Mali vrt” 2016. godine.

Pozivajući se na Bernharda Taureka, koji je u ogledu o ikonološkoj modernizaciji naše komunikacije sa smrću primetio da svaki iskaz o smrti nužno prelazi u metaforu, budući da nešto potpuno nepoznato treba imenovati poznatim, autor zaključuje da se onda svaki govor o smrti zapravo koristi drugostepenim, pesničkim jezikom.