Pet godina rasula u Ukrajini

Protekle nedelje navršilo se tačno pet godina od ukrajinske revolucije, poznatije kao – Evromajdan, u kojoj je sa vlasti zbačen šef države Viktor Janukovič. Nakon novih izbora, na njegovo mesto dolazi Petro Porošenko. Od tada, Ukrajina je u neprestanom haosu. Ponovo se budi i davno zaboravljeni nacizam. Pobunom u Donbasu i vraćanjem Krima pod jurisdikciju Rusije ugrožena je i teritorijalna celovitost zemlje.

Nije tajna da su Evromajdan potpomogle SAD sa ciljem da se bivša sovjetska republika odvoji od Rusije. A sve je počelo odlukom vlade tadašnjeg premijera Nikolaja Azarova da se zaustave pripreme za potpisivanje saglasnosti o približavanju Ukrajine Evropskoj uniji. Mnogi u vladi su bili spremniji da se priklone tzv. carinskom savezu Rusije, Belorusije i Kazahstana.

Uprkos sudskim zabranama, protesti su krenuli. Prvo u Kijevu na Trgu nezavisnosti, a potom i u ostalim gradovima i regionima, pa i u onima sa većinskim ruskim stanovništvom. Proradilo je i oružje. Najveći haos unosili su skriveni snajperisti koji su pucali po demonstrantima, mada je Rusija tvrdila da su ih angažovali Amerikanci. Pripadnici specijalnih policijskih jedinica „Berkut”, su uz upotrebu prekomerne sile uspeli da potisnu demonstrante. Objašnjenje za njihovu akciju bilo je u najmanju ruku cinično. Naime, trg je trebalo osloboditi da bi se na miru postavili novogodišnja jelka i ukrasi. Rezultat: 104 poginula, od čega 17 pripadnika „Berkuta”, i oko 2.500 povređenih. Prema proceni Narodnog veća, u demonstracijama u Kijevu učestvovalo između 500.000 i milion ljudi.

Pet godina posle tragedije na Majdanu, za Ukrajinu izlaz kao da ne postoji. I pored štedro obećane pomoći sa Zapada, sve se svelo tek na povremene isporuke naoružanja, naravno, po visokoj ceni.

Najteže je na ekonomskom planu. Prosečna plata od jedva 220 evra mesečno (manje od Bangladeša ili Kameruna) teško da može da zadovolji prosečnu ukrajinsku porodicu. Uz to, zavisnost od ruskog tržišta ostaje velika, a mogućnosti da se na tom planu nešto promeni, jednostavno, nema.

Ni predsednik Porošenko nije harizmatična ličnost, i to je, na međunarodnom planu, takođe minus za zemlju koju predstavlja. Nije mu pomoglo ni to što je, odmah po pobedi na predsedničkim izborima 2014, potpisao Saglasnost o asocijaciji sa EU u punoj meri. Posle dešavanja u Donbasu i na Krimu, njegova zemlja Evropljanima više nije izgledala tako privlačno.

Prema rečima Ruslana Kocaboja, uglednog ukrajinskog novinara, sličnih perioda u prošlosti ove zemlje bivalo je i ranije, a ono što je preostalo posle Majdana ovde nazivaju – „ruševinama”.

„Državna vlast kao takva, ako je i ima, postoji tek kao aparat represije, bez prave socijalne uloge, kojom bi zaštitila najsiromašnije i najugroženije slojeve građana. Za takvu ’ruševinu’ karakteristično je odsustvo i bilo kakve osmišljene politike u odnosu na susedne države... Ukrajina više nije država nego – resurs. Pre svega ljudski. Nije subjekt, nego objekt geopolitike”, zaključuje Kocaboj.

Ima i mišljenja da je pre pet godina ipak izvojevana vredna pobeda. Kako navodi politikolog Sergej Medvedev: „Ukrajina je nakon Majdana prestala da bude – Ukrajina, deo nečega većeg. Uz veliki tresak i muku odvojila se od tela imperije, da se uz njega više nikada ne pripije.”

Tako gledano, američka strategija u ovom delu Evrope i nije ostala bez rezultata. Ipak, teško je verovati da bi današnja Ukrajina od toga mogla imati bilo kakvu korist...