Ko i kako ruši ugled parlamenta

Skupština Srbije je institucija koja bitno utiče na život svih građana, budući da donosi zakone koji uređuju svaki segment društva i važe za sve. Međutim, povremena istraživanja javnog mnjenja svedoče da parlament godinama uživa vrlo mali ugled, a prema jednom ispitivanju, od pre dve godine, 59 odsto građana od poslanika očekuje da brinu više o interesu svojih stranaka nego o svom. Ovakav utisak nije iznenađenje, pošto se ogromna većina medija parlamentom bavi samo ako se desi neki incident ili „skandaloznim” postupcima skupštinskih službi. Ali čudno je što u stvaranju utiska da nam je parlament takoreći nepotreban učestvuju poslanici, između ostalog, komentarisanjem svega i svačega, ne razmišljajući da li je to tačno. Oni, pak, tvrde da ovakvim ponašanjem ne urušavaju ugled parlamenta.

Šta god rekli razni ocenjivači, Skupština je najtransparentnija institucija. Građani zahvaljujući direktnim TV prenosima zasedanja mogu da vide i čuju sve što poslanici urade i kažu, a na skupštinskom sajtu dostupan je baš svaki podatak, od plata poslanika i službenika do raznih drugih troškova, uključujući i javne nabavke. To što može da se čuje tokom rasprave sigurno ne doprinosi podizanju ugleda parlamenta, jer su zakoni gotovo sporedna tema, budući da se poslanici mnogo više bave međusobnim obračunima nego sadržajem zakona. Nije od pomoći, da ne kažemo neku težu reč, ni praksa objedinjavanja rasprave o 20–30 zakona, koju je patentirala Demokratska stranka dok je bila na vlasti, a naprednjaci je sa zadovoljstvom prigrlili. Zbog toga, o mnogim zakonima se ne čuje ni jedna jedina reč, da bi se kasnije ispostavilo da je usvojeno neko rešenje koje građanima stvara mnogo problema u životu.

Kao što je Skupština nastavila lošu praksu objedinjavanja rasprave, tako su i mediji nastavili da se njome bave obrađivanjem raznih „lopovluka”, „luksuziranja poslanika”, „nepotrebnog trošenja para”. O skupštinskom restoranu napisano je toliko i takvih tekstova da je običan građanin mogao da stekne utisak da je reč o takvom luksuzu ravnom nekom skupom svetskom restoranu.

Saša Radulović, lider DJB-a, odmah pošto mu je verifikovan mandat, otišao je u restoran da bi „slikao” cenovnik i okačio ga na društvenim mrežama, uz obećanje da će on taj „džabaluk” ukinuti i za to je nagrađen naslovnim stranama u nekim medijima. Na stranu što je Radulović smetnuo s uma da u parlamentu radi 460 službenika, koji se takođe tu hrane, a bar trećini njih plata ne prelazi 25.000 dinara, već je zaboravio i da je bio ministar i da vlada ima restoran u kome je cenovnik potpuno isti, budući da su oni u sklopu jednog organizacionog dela vlade.

O tome da poslanici DJB-a i sami koriste restoran da i ne pričamo, ali baš je bilo lepo dobiti naslovnu stranu i predstaviti se građanima kao borac protiv privilegija. O buđavim sirevima i bademovom mleku za poslanike, o čemu se pisalo, a što se nikad nije pojavilo u tom restoranu, da ne pričamo, ali poslanici su to komentarisali i čudom se čudili ko je to naručio i zašto. Ni to što je Zoran Živković, lider Nove stranke, koji je najljući kritičar svega što naprednjaci rade, postavio poslaničko pitanje zašto tako nešto nije parlament demantovao i objasnio kako se nabavlja roba za sve državne institucije, nije pomoglo da se uporno provlači priča o buđavom siru i bademovom mleku.

Pisalo se i o troškovima za renoviranje toaleta i nabavku toalet-papira i opet, naravno, uz iščuđavanje pojedinih poslanika nad tolikim „bacanjem” para. Parlament je institucija kojoj su, vrlo često, u gostima delegacije stranih parlamentaraca, ali i državnika koji se na posebnim sednicama obraćaju poslanicima. Kada je, na primer, 2011. godine tadašnji ruski premijer Vladimir Putin bio gost parlamenta, gde je dugo razgovarao s poslanicima, svako kome je stalo do ugleda zemlje iskreno se nadao da neće morati u toalet. Naravno da toalet nije bio prljav, ali je sve bilo toliko staro, ispucalo i neprilično nacionalnom parlamentu da bi se svako postideo. Sad je to renovirano i relativno pristojno, a ko je, na primer, video kako izgledaju toaleti u austrijskom parlamentu, razume zašto kažemo relativno pristojno. Da ne pričamo o prebrojavanju toalet-papira, koji, usput, ne koriste samo poslanici, nego i pomenutih 460 skupštinskih službenika i gosti iz sveta i zemlje. Ovo je mali delić „bitnih” tema koje su, izgleda, mnogo važnije za pisanje i komentarisanje od zakona koji nam uređuju život.

Zašto poslanici učestvuju u ovom ruženju parlamenta i stvaranju utiska da bi ga trebalo ukinuti, jer takoreći ničemu ne služi? Marjan Rističević (NSS–SNS) kaže da se uvek javlja novinarima, da pokušava da bude ljubazan prema svima, ali „to je malo teško”. Dodaje: „Video sam naslovnu stranu jednih novina sa slikama Čanka, Šešelja i mene, s naslovom – ’Alavi’, a istine radi nijednog od nas trojice u toj menzi nema. To je menza Službe za zajedničke poslove, naš je samo prostor. Piše se i o toalet-papiru, a kroz parlament kad zaseda prođe po hiljadu ljudi, dolaze ekskurzije, a svašta se pripisuje nama. Koliko vidim, postoji želja da se prikaže kako je predsednica parlamenta nešto naložila, mislim da postoji neka konkurencija u vladajućoj stranci, pa jedni drugima podmeću klipove i nanose štetu, a o parlamentu je najlakše pisati, mada se ista hrana, po istim cenovnicima služi u svim republičkim organima. Zgodno je napasti Skupštinu, nema posledica, ministarstva angažuju agencije, o njima se ne piše loše. Poslanici ne mogu da uzvrate, na primer, uskraćivanjem reklame, ima i toga.”

Novica Tončev (SPS) ne misli da učešćem u priči o toalet-papiru ruši ugled parlamenta: „Činio bih to kada bih psovao i vređao kolege i novinare, spavao, ili ručao u skupštinskoj sali, došao u trenerci i patikama, ili pod dejstvom alkohola ili narkotika.” Dodaje: „Ne vidim šta je sporno u izjavama, to je moj lični stav koji ne može da mi zabrani čak ni Statutarna komisija SPS-a. Parlamentarni život u Srbiji je godinama bio pod lupom javnosti što se tiče potrošnje budžetskih sredstava, pa makar to bila i nabavka ve-ce papira. Moja dužnost kao narodnog poslanika je da budem dostupan novinarima i građanima.”

Momo Čolaković (PUPS) kaže da se ranije pisalo o poslaničkim platama, pa kad se „videlo da to nisu enormne plate, prestalo se s tim, sad je na redu toalet-papir, popravka sedišta”. Zaključuje: „Rad parlamenta je mnogo dostupniji javnosti, jer se prenose sednice, a tu se vidi kako se međusobno vređamo, pa je i to otvorilo mogućnost da kritikuje na sve načine.”