Putin, Tači – i mi
Neverovatno mnogo događaja naguralo se od moje poslednje kolumne. I gotovo svi su loši, traumatični i zabrinjavajući. Od višestrukog poniženja Srbije na proslavi stogodišnjice okončanja Prvog svetskog rata (koje se nije smelo dozvoliti), pa do najnovije eskalacije stanja na KiM i prošlonedeljnog brutalnog napada na Borka Stefanovića.
Kratki pariski susret i fotografija kosovskog lidera Hašima Tačija sa predsednikom Putinom uzburkali su duhove na Balkanu. Fotografija je izazvala buru oduševljenja u antisrpskim i antiruskim krugovima u Srbiji i regionu i bila propraćena komentarima tipa – „eto, Srbi, i Rusija vam okreće leđa”.
Ovaj utisak je, doduše, u međuvremenu malo ublažen serijom izjava i pojašnjenja iz ruskih političkih i diplomatskih krugova (Puškov, Lavrov, Kosačov...), ali su neke nedoumice ipak ostale.
S jedne strane, formalno gledano, Rusiji se tu nema šta zameriti. Više puta smo iz usta samog Vladimira Putina i Sergeja Lavrova čuli da oni „ne mogu biti veći Srbi od Srba”. A to u osnovi znači da oni podržavaju poziciju Srbije do one mere u kojoj je sama Srbija spremna da svoj stav brani. I ako je Srbija spremna na dogovor sa kosovskim Albancima koji podrazumeva izmenu rezolucije 1244 i mirenje sa nezavisnošću najvećeg dela svoje južne pokrajine, kako Rusija može da taj dogovor ne prihvati, ili makar ne „primi k znanju”? I zašto bi Putin trebalo da se skriva i sklanja od Tačija, ako se već srpski predsednik sa svojim kosovskim „kolegom” intenzivno viđa i dogovara po Briselu, Parizu i Vašingtonu?
Šta je, dakle, onda uopšte sporno u ovom „rusko-kosovskom” pariskom susretu?
Izuzmemo li „sitnicu” da je Tači bio vođa terorističke OVK, te da on, slično kao i Ramuš Haradinaj, ima srpske krvi na rukama, sporno je to što je rukovanje ruskog predsednika sa Tačijem duboko pogodilo i rastužilo sve Srbe.
Čini se da Srbi većinski ipak očekuju da Rusija i njen predsednik budu „veći Srbi od Srba”. Otuda i ovaj pomalo tragikomičan paradoks (mada bi neko to mogao nazvati i licemerjem!) da Srbe ovoliko pogađa jedno uzgredno Putinovo rukovanje sa Tačijem – u isto vreme dok se njihovi (tj. naši) predsednici i premijeri sa tim Tačijem i Haradinajem uveliko i već godinama sreću, sarađuju i pregovaraju pod tutorstvom Evropske unije i SAD.
Nema sumnje da će srpski režim ovaj pariski susret iskoristiti (i već koristi) kao dokaz kako, eto, i Rusija „podržava sporazum o razgraničenju sa Kosovom”. Drugim rečima, u srpskom, dominantno proruski naklonjenom javnom mnjenju principijelan stav Rusije da se ne meša u unutrašnje stvari drugih zemalja i uvek sarađuje sa legalnom vlašću tendenciozno se predstavlja kao bezrezervna podrška aktuelnom rukovodstvu (čitaj, Vučiću) i koristi kao alibi za vođenje, u osnovi, srpskim nacionalnim interesima, pa i interesima Rusije, nenaklonjene i kapitulantske politike. Jer, nema nikakve dileme da nezavisno Kosovo danas, znači „Veliku Albaniju” sutra, kao i jednu malu, krnju i NATO-izovanu Srbiju prekosutra.
Drugim rečima, iako će zvanični Beograd javno zauzeti stav diplomatske uzdržanosti, to rukovanje ruskog predsednika sa Tačijem srpskim vlastima u osnovi odgovara, pre svega, zato da bi pred svojim rusofilnim biračima mogli da pravdaju sve svoje prethodne, kao i buduće razgovore i dogovore sa liderima kosovskih separatista.
Jedino ko tu ostaje pomalo zbunjen, izneveren i razočaran jeste opozicioni i proruski deo srpske javnosti. Iz ugla te javnosti, čini se da Rusija, ili usled nedovoljne obaveštenosti, ili zbog nekog „višeg” geostrateškog interesa, malo i nedovoljno čini za srpsku (a onda i rusku) stvar u samom Beogradu. I toj javnosti ostaje zbunjujuća i nejasna podrška koju susretima i prigodnim izjavama ruski politički vrh permanentno pruža srpskom režimu, iako on, bar po mišljenju pisca ovih redova, vodi prema Moskvi neiskrenu politiku – zapravo, sličnu onoj koju je u Crnoj Gori, obmanjujući Moskvu, godinama vodio Milo Đukanović.
Naravno, uvek je moguće da postoji i neko „duplo dno”. Neki dogovori i neka obećanja koji onda bacaju sasvim novo i drugačije svetlo na vidljivo ponašanje svih aktera ove priče. Tako se, uostalom, u „dobro obaveštenim krugovima” dugo govorilo i za Đukanovića. I to je, zapravo, poruka koju u uvijenoj formi neprestano emituju režimu bliski mediji i, navodno, dobri „poznavaoci” srpsko-ruskih odnosa. („Ma, bez brige. Sve je okej, sve je to dogovoreno”.) Mada se sa dosta pouzdanja može zaključiti da od tih spekulacija na kraju ne bude ništa i da su stvari obično, manje-više, upravo onakve kako izgledaju. To jest, da iza – naizgled – konfuznih, glupih i pogrešnih poteza na kraju obično i stoje samo konfuzija, gluposti i greške. A ono što „liči” na kukavičluk i izdaju, kukavičluk i izdaja na kraju obično i bude.
Narodni poslanik i urednik portala NSPM