Poljoprivreda Srbije – i dalje se zanosimo
(Фото Р. Крстинић)
Srbija ima u neposrednoj blizini više uglednih država, sa sličnim uslovima. Od njih mogu da se direktno preuzimaju mnoga rešenja. U razvoju poljoprivrede tih država kao najvažnije ističe se veliko smanjenje broja gazdinstava i odgovarajuće povećanje obradivih površina po gazdinstvu. Time se samo delimično smanjivao broj stanovnika sela, a jako se smanjio broj aktivnih poljoprivrednika. U istom periodu je ukupna proizvodnja stalno rasla uz smanjivanje troškova po jedinici proizvodnje.
Ovakav proces se kod nas teško shvata, i to ne samo od strane državno-političkih već i stručno-naučnih krugova. Uz svakodnevnu kuknjavu kako nam nestaju sela, prave se planovi kako to sprečiti! Ako se to i može razumeti od strane političara, neshvatljivo je da na to olako nasedaju stručnjaci. Oni bi trebalo da znaju da samo jedan dobar poljoprivrednik može da uradi više nego pet onih koji su već poodmakli s godinama i slabo opremljeni.
Slično je i sa pojmom udruživanja. U Srbiji kao nigde u svetu to postaje zadatak politike. Pogotovo kad uz njega idu i milioni evra od države za što brže formiranje velikog broja zadruga! Time se kao garantuje sve! Ne samo visoki napredak i skok naše poljoprivrede sa dna u Evropi! Pri tome se ne daju nikakva merila za ocenu da li je to baš tako. Kao po onom kad kadija tuži i sudi! Na osnovu čega će 500 novih zadruga podići nivo poljoprivrede kada se objektivno ne zna šta uradi ovih već formiranih više od 300! Pa čak i da se nešto uspe u jednoj godini, to ne znači ništa. Period od desetak godina je minimum za neku objektivnu ocenu i za zaključke. Osnovu udruživanja čini proizvodnja radi smanjenja troškova s preradom i konačnim plasmanom. Tek tada pravo udruživanje ima svrhu i daje očekivane rezultate.
Kao treći segment unapređenja poljoprivrede važi školovanje. Ono se i u svetu najteže shvata u celini. A suština je da nijedno gazdinstvo ne može da vodi neko ko nije stručno školovan! U ovom trenutku bi to u Srbiji bio nemoguć uslov za više od polovine postojećeg broja gazdinstava! Još jasniji su uslovi za stručnjake savetodavne službe. Kao visoko obrazovani stručnjaci-specijalisti oni su obavezni da se svake godine doškoluju za potrebe gazdinstava koje savetuju. U poljoprivredi napredak podjednako obezbeđuju školovani poljoprivrednici i specijalisti-savetodavci!
U poljoprivredi Srbije treba sprečiti naivna predstavljanja i zavaravanja o njenim trenutnim mogućnostima. Najčudnija su obećanja oko izvoza mesa u desetinama hiljada tona! Slično je i sa izvozom žita kao poluproizvoda. Posebno teško pada zataškavanje priče o opadanju kvaliteta zemljišta sa dugoročnim velikim negativnim posledicama.
Koliko god je stanje poljoprivrede Srbije loše, još teže je s neshvatanjem tog stanja i s nerealnim prikazivanjem s retkim pozitivnim primerima. U isto vreme Evropa postavlja sve novije strože uslove. Dva od njih se posebno ističu: precizna kontrola porekla svih elemenata u proizvodnji, preradi i plasmanu svakog proizvoda i sve veća nastojanja da proizvodnja bude zaista organska!
Na pitanja šta treba uraditi u Srbiji, teško je kratko i ozbiljno odgovoriti. Pogotovo što i dalje vlada narodna mudrost „selo gori”...! Ili pitanjem ko to pogrešno ili čak lažno priprema podatke za javnost pa time zavarava i nas i svet? Kod naših najboljih zemljišta nestaje humus, izvozimo naša zlatna žita, a uvozimo mnogo toga sumnjivog porekla i kvaliteta, i dalje uništavamo stočarstvo pa time i radna mesta, a o svemu tome ćuti čak i stručna javnost! Za javnost poljoprivreda Srbije ima jarkocrveni krov, a niko ne spominje urušeni temelj? Da li radi toga što se takav temelj ne može povratiti za samo četiri godine, pa je bolje i ne počinjati ništa! Jedno od većih zavaravanja je i pogrešna pomoć države poljoprivredi. Teško će se shvatiti da to ne sme da bude socijalna pomoć kao sramota za zdravu poljoprivredu, već da treba dati onom ko već ima i može da za sve stvori još više!