Pozorišni rečnik zaboravljenih reči

Subotica – Pozorišta iz regiona brzim ritmom smenjuju se jedna za drugim na programu desetog Dezire festivala, a kako se zagreva festivalska atmosfera tako se sve većim intenzitetom sa scene čuju suštinska pitanja koja se odnose na našu zajedničku prošlost, razjedinjenu sadašnjost stišnjenu između borbe za egzistenciju i slobodu ličnosti.

Zlatko Paković je u teatarskoj grupi „Montažstroj” iz Zagreba postavio predstavu „Krleža, ili što su nama zastave i što smo mi zastavama da tako za njima plačemo” u kojoj uz njega kao reditelja glume i Vilim Matula, prvak hrvatskog glumišta, Vuk Zekić i Konrad Mulvaj. Paković je, među publiku koja je salu Savremene galerije gde je predstava igrana ispunila do poslednjeg mesta, izašao u beloj mesarskoj kecelji koju ju nosio i prošle godine u „Otelu”, nagoveštavajući da će secirati velikog intelektualca. Rediteljevo „sečivo” bila je sjajna filozofska analiza Krleže kao, kako Paković kaže, proleterskog pisca, savesnog i angažovanog erudite koji odbija da ćuti u vremenu kada ćutanje znači pristajanje.

„Malo je Krleža, malo je ljudi koji se usuđuju da izazivaju sudbinu i to određuje čoveka, kao jedino biće koje ima imaginaciju kojom može da modeluje stvarnost”, kaže Paković. U predstavi je napravio rečnik zaboravljenih reči kojim se briše određena društvena praksa, reči poput socijalizam, samouprava, generalni štrajk, radnik, dijalektika, udruženje. Paković je na festivalu Dezire prisutan i sa predstavom „Bojte se Alaha: smisao života i smrti Ćamila Sijarića”, koju je uradio za Bosansko narodno pozorište Zenica.

„Te predstave su povezane, zaista postoje reči koje više ne upotrebljavamo, a suštinski su važne, što znači da smo sebi onemogućili jedan mogući život. Kada nemate pojmove za nešto, onda više i ne znate da je to moguće i verovatno. To je suština strukture u kojoj živimo, da se gube reči i samim tim uskraćujemo moguće živote. Čoveka ne određuje ono odakle dolazi, već kuda ide. Uvek je to pitanje da li birate sudbinu ili karijeru. I Sijarić i Krleža su primeri ljudi koji su birali sudbinu, ali nisu bili bez karijere”, rekao je Zlatko Paković u razgovoru sa novinarima.

Na festivalu Dezire u ponedeljak uveče igrana je i predstava starog znanca ovog festivala Olivera Frljića koji je za Satiričko kazalište Kerempuh u Zagrebu režirao klasično delo svetske dramaturgije „Šest lica traži autora” Luiđija Pirandela. Reditelj je, naravno, uradio preokret i prozvao aktuelnu političku scenu Hrvatske.

„Svi mi ovde na Balkanu imamo problem sa radikalizacijom ekstremne desnice, i to se na početku na vrlo satiričan način političke basne i vidi. Predstava je nepredvidljiva, menja svoj žanr i odnosi se na veliko rastakanje i nas kao glumaca i političkog bića”, kaže glumica Linda Begonja koja dodaje da je Frljić uspeo da iz dela, koje zbog svoje dužine danas ne bi bilo dobro prihvaćeno, izvuče suštinu i sažme ono bitno. Ona je navela kako je Frljić napisao da fašisti nikada neće moći da se sebi smeju, što se pokazalo tačnim, jer je predstava doživljavala cenzuru, ali se uprkos tome ona igra pred punom pozorišnom salom u Zagrebu.

Iskustvo festivala Dezire pokazuje da predstave koje stižu iz Slovenije, koja za deo balkanskih zemalja predstavlja nešto poput uređene zemlje blagostanja, postojano pokreću suštinska pitanja egzistencije i upravo tog blagostanja. Tako je i predstava Slovenskog mladinskog gledališta „Idioti” koju je po tekstu Larsa fon Trira režirala Nina Rajić Kranjac kao svoj motiv postavila problem: „Borili smo se za slobodu, ali kada smo je dobili, ništa nismo učinili sa njom...„.