Peglanje stvarnosti

Aleksandar Vučić osudio je napad na lidera Nove levice. Pre toga je osoblju svoje stranke naložio da se pristojno obraća novinarima i da odgovora na sva njihova pitanja.

Tako smo u tragovima dobili naznake da bi Srbija, ukoliko predsednik ostane dosledan ublažavanju agresivne retorike koju ispoljava prema „izdajničkoj” opoziciji i „neprijateljskim” medijima, počela da funkcioniše u ravnima elementarne političke tolerancije koja karakteriše savremene demokratije.

Dobro je što je Vučić s „gnušanjem” reagovao na brutalni napad na Borka Stefanovića. Dobro je što je policija odmah privela trojicu osumnjičenih. Dobro je što predsednik nagoveštava da više neće ponavljati „hiljade grešaka” počinjenih u odnosu prema ono malo medija koji kritički razmatraju stvarnost.

Ali, dug je put ka civilizovanom dijalogu jer je put godinama zatrpavan barikadama stranačkih ostrašćenosti i zaprekama personalnih sujeta i ambicija. U zemlji koja je dopustila da vlast u ovoj meri bude koncentrisana u rukama jednog čoveka, sada sve zavisi od toga da li će taj čovek – Vučić – promeniti sebe, a time i ambijent čijem je stvaranju dao ogroman doprinos.

Pajser brigada je napadom na Stefanovića poslala poruke na tri adrese: opoziciji, vrhovima vlasti i javnosti.

Opoziciji, da su meta i da će ih neko sačekati bilo u Kruševcu, bilo gde drugde po Srbiji. Vlastima, da mogu da računaju da su im batinaši verni i da će – ako zatreba – obaviti zadatak. Javnosti, da se klone mesta okupljanja koja opozicija pokušava da „kontaminira” svojim porukama.

Prebijanje lidera Levice Srbije zato je mnogo više od incidenta. Ono je simptom sve dublje podeljenog društva nenaviklog da poštuje i uvažava različitost. Kopaju se rovovi između političkih neistomišljenika. Caruje polarizacija čiji se virus useljava u sve segmente svakodnevice. Srbija će, ukoliko ovako nastavi, ući u predvorje građanskog rata.

Ko je odgovoran? Znam da nevinih nema, ali u svakoj zemlji vlast ima veću odgovornost od opozicije. Ona je ta koja daje osnovne tonove svekolikom životu. Ovde su stvari okrenute naglavačke.

Premijerka opoziciju optužuje za „širenje nasilja”. Nije se ovoga puta radilo o nepristojnoj i uvredljivoj pretnji njenog silovanja, niti o nedopustivom napadu na novinarke koje rade za jednu prorežimsku televiziju. Nagoveštavati da nasilje šire oni koji su u tom trenutku obliveni krvlju je provokativno i najblaže rečeno neumesno. Da nije oporo bilo bi smešno. „Đuro će ti oprostiti što te tukao.”

Naopačke je i što vlast non-stop kritikuje opoziciju uz svu medijsku podršku koju je sebi obezbedila. Tvrdi da su rivali lopovi i kriminalci, da su krivi za podelu na „građansku i krezubu” Srbiju. Pre bi moglo da se kaže da je opozicija „krezuba” – zbog medijske blokade uskraćena je mogućnosti da svoje ideje i stavove plasira u javnosti.

Zato ima mnogo onih koji ni do danas ne znaju šta se dogodilo u Kruševcu. U svakoj normalnoj zemlji bi fizički napad na istaknutog političara – svejedno da li pripada vladajućem ili opozicionom bloku – bila prvorazredna vest. Ne i u Srbiji.

Prorežimski mediji maksimalno su demfovali napad na Stefanovića brutalno kršeći osnovno pravilo i dužnost profesije: da obezbedi informaciju. Javni servis je vest zaturio, a i to što je objavio više je učinjeno da bi se preneo komentar ministra unutrašnjih dela. Neki su u totalitarnoj ćutnji preskočili i ministra.

Vlast je pala na prvom ispitu posle onih Vučićevih reči o „pristojnom” odnosu prema novinarima. Ne radi se o učtivosti, već o obezbeđivanju uslova da mediji neometano rade svoj posao. Čega nema. Batinaši iz Kruševca su se po svemu sudeći samoinicijativno organizovali. Autocenzori po medijima vođeni su istovetnim motivima: dodvoriti se vlastima i „ne uznemiravati” javnost.

Kako opozicija, koja je dugo otaljavala posao, sada počinje da liči na embrion ozbiljnijeg političkog projekta, ne deluje da će „novo ponašanje” o kome govori predsednik uhvatiti korena. Minira se šansa za stvaranje ambijenta primerenog demokratiji.

Vlastima će se, na duži rok, osvetiti tolerancija netolerantnosti. Htela to ili ne, sve češće će biti sumnjičena i za stvari iza kojih ne stoji, kao što je slučaj sa Stefanovićem. Uvećava se otpor medijskim blokadama koje je teško sačuvati u eri društvenih mreža koje postaju savremena verzija „samizdata” iz vremena realnog socijalizma.

Zato, ako nije odgovorna za kruševačko batinanje, snosi odgovornost za milje koji je stvoren i koji preti da dovede do toga da svako sebi uzima pravo da se fizički razračuna sa „neprijateljima” Aleksandra Vučića i njegovih. Biće sve više odmetnutih, što je potvrda da vlast gubi kontrolu nad pretorijancima koje je godinama dadiljala. Srbija po kojoj se širi strah postaje poligon opasne i krajnje necivilizovane politike. Balkanska krčma.

Setimo se kako su izgledale prve Parade ponosa. Razulareni batinaši koji su palicama i pesnicama „branili” ono što zovu „porodičnim vrednostima” i tradicijama pravoslavne Srbije. Vlasti su intervenisale na strani odbrane ljudskih prava i sloboda.

Pokazalo se da, kada vlast hoće, može da obezbedi da država funkcioniše bez razbijanja glava. Isto pravo važi i za slobodu političkog opredeljivanja, govora i okupljanja. Vlast dosad nije pokazivala želju da pročisti zagađenu atmosferu.

Vučić je jednom priznao greške iz svog radikalskog perioda i nekim potezima dokazivao da je naučio lekcije sopstvene prošlosti. Predsednik sada obećava da će uneti elemente tolerancije u politički život, što bi značilo da je pripravan da ispravi i zaostale legate radikalskog ponašanja – odnosa prema političkim rivalima i medijima. Pratiću da li će biti dosledan.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista