Prigodno gledanje u najbolji pasulj

Od našeg stalnog dopisnika
Čikago, maja – Vodim vas do mesta gde vas čeka najbolji pasulj na svetu, kaže ljubazna domaćica. Gosti je slede nevoljno, jer ih je već nakljukala raznim đakonijama, ali ipak su radoznali da omirišu domovinski specijalitet u „najvećem srpskom gradu izvan Srbije”.

Ponuđeno im je, međutim, samo jedno zrno, ali džinovsko: teško 10 tona, dugačko oko dvadeset, visoko 10 i široko 12,6 metara. I blistavo toliko da se u njemu ogleda gradska okolina, od ulica do neba.

Dovedeni su, zapravo, ispred skulpture, dela britanskog vajara indijskog porekla Anisa Kapura, koju je on naslovio „Vrata oblaka”, koju je narod iz milošte, a i iz veće sklonosti za opipljivo nego za nedodirljivo, nazvao „Pasulj”. Umetnik se isprva bunio što je takvim preimenovanjem njegova uzvišena poruka prizemljena, ali je prihvatio realnost, pogotovu kad je video da je taj „pasulj”, koji je „zasadio” u Milenijumskom parku, centra Čikaga, postao neka vrsta urbanog svetilišta kome hiljade ljudi svakodnevno dolaze na „poklonjenje”.

Moćniji od država

Nema, naprosto, nigde, pa i kad bi se sabrali mnogi vašari i odaje vračara, tako masovnog gledanja u pasulj, kao što je ovo čikaško. Buljuci posetilaca zure u „zrno”, ogledaju se u njegovim spolja zaobljenim, a iznutra izdubljenim površinama, koje im služe kao zrcala za umnožavanje likova ili njihovo preplitanje sa odblescima soliterskih panorama, trotoarskog horizonta, krošnjama, suncem, oblacima. Gotovo svi se tu slikaju, da ovekoveče kadrove na kojima se i oni i grad pojavljuju kao pulsirajući, odslikani sastojci umetničkog dela… „Gledanje u pasulj” počelo je i pre nego što je 15. maja 2006. kompletirana skulptura od nerđajućeg poliranog čelika. Ostvarila su se, naime, proricanja da će ona postati vrlo popularna i da neće koštati gradsku kasu, pošto su 23 miliona dolara za nju platili donatori.

Postala je simbol Čikaga, ionako sazdanog od znamena iz kojih je mogla da se bar delimično „čita” lokalna, nacionalna pa i sudbina sveta. Utemeljen tek 1803. kao vojno utvrđenje za čuvanje trgovačkih puteva koji su prolazili kroz indijanske teritorije već krajem 19. veka je izrastao u naseobinu sa oko milion stanovnika, nagovestivši tako i doba globalne koncentracije ljudi po gradovima.

Danas je to grad, s bruto domaćim proizvodom od 442 milijarde dolara, ekonomski moćniji od mnogih nacija. Nadmašio je i svoje administrativne granice – u kojima je smešteno oko tri miliona duša, uključujući i predgrađa, sa još šest miliona duša, na tri savezne države – Ilinois, kome pripada, i susedne delove Indijane i Viskonsina.

Zadivljuje neimarskim ostvarenjima od palate Sirs, najviše u SAD, do zgrade lista „Čikago tribjun”, klubovima u kojima se svira džez, teatrima, čestim koncertima i raznim besplatnim umetničkim manifestacijama na otvorenom prostoru, robom za svačiji džep, nizom restorana, izletištima na jezeru Mičigen. Ali u šetnji njegovim ulicama znalac ponajviše može da oseti moć duhova koji su se ovde okupljali da bi menjali i bližnje i svet.

Mada ga još mnogi poistovećuju s gangsterajem Al Kaponea dvadesetih godina prošlog veka, Čikago je bio i ostao rasadnik graditelja sistema. U njemu su se afirmisali: Abraham Linkoln koji je kasnije kao predsednik uspeo da očuva celovitost SAD ugroženu secesionizmom i pokrene proces ukidanja ropstva; jedan od najčuvenijih arhitekata Frenk Lojd Rajt; nobelovac-fizičar Enriko Fermi, predvodnik izgradnje prvog nuklearnog reaktora; vrlo uticajni ekonomista i nobelovac Milton Fridman; Leo Štraus, kao „otac” ovde još vladajućeg neokonzervativizma…

Ovde je i kolevka Prvog maja (nastao povodom masovnih demonstracija započetih na taj dan 1886. sa zahtevom za uvođenje osmočasovnog radnog vremena). Širom sveta praznuje se kao Međunarodni dan rada, ali ne i ovde, jer je okarakterisan kao „komunistička ujdurma”, pa je isti datum Vašington proglasio za Dan lojalnosti otadžbini. Ovog prvog maja, ipak su u Čikagu (sa oko 15.000 učesnika) i nizu drugih gradova održane demonstracije ali s ciljem da se izdejstvuje reforma imigracione politike.

Obama, Opra, Džordan…

Čikago je upravo i najkarakterističnije poprište trenutno glavnog političkog duela, demokratskih pretendenata za predsednika Amerike, senatora Baraka Obame i Hilari Klinton. Njegovo je prebivalište, a njeno mesto rođenja.

U borbi za stranačku nominaciju, Obama je u Ilinoisu osvojio bezmalo duplo više glasova od svoje konkurentkinje. Taj rezultat potvrđuje i ocenu poznavalaca da stanovnici Čikaga rado prihvataju pridošlice i da ne mare mnogo za one koji su se odselili.

Grad je stvoren, uostalom, talasom onih koji su u njemu tražili bolju egzistenciju (godišnji dohodak po stanovniku premašuje 20.000 dolara). I koegzistenciju: masovnim dolascima najpre i ponajviše Nemaca, pa onda Iraca, a onda i Poljaka, kojima je, kao i Srbima (čiji je potomak Rod Blagojević guverner Ilinoisa), postao lokacija izvan gradova u domovini. Zamašne su zajednice i Britanaca, Šveđana, afričkih Amerikanaca, Meksikanaca, Šveđana, Italijana, Bugara, Rumuna, Ukrajinaca, Palestinaca… Česta su i bratimljenja Čikaga s gradovima u postojbinama doseljenika (s Beogradom od 2005).

Iako većinu stanovnika čine belci, Čikago je sada čuven i po crnačkoj trojci: pored Obame, u njemu žive i Opra Vinfri, jedna od najuticajnijih ovdašnjih dama i televizijski šoumen, i košarkaška legenda Majkl Džordan. Poznat je i po nesvakidašnjoj gradonačelničkoj „dinastiji” Dejli, irskog porekla– otac Ričard je vladao 21 godinu a posle izvesne pauze njegov sin, koji se zove kao i otac, na  lokalnom je kormilu od 1989.

Ali, vratimo se „gledanju u pasulj”. Pomenuta skulptura će poslužiti kao jedna od atrakcija kojima Čikago želi da pridobije podršku za organizovanje olimpijade 2016. U međuvremenu je njegova gigantska berza robe već pogodila budućnost, da će hrana poskupeti i – pravi veliki obrt u transakcijama, od pirinča pa sve do pasulja…