Početak, kao i svaki drugi

Dvehiljade i treća i nije najbolja godina za početak u Nemačkoj. Privreda u krizi, nezaposlenost raste, a ja sam tu svega dva meseca. Došao sam posle sedam godina u jednom beogradskom institutu i ostavio dve devojke da čekaju da im pripremim teren. Mala devojka ima 20 meseci i još nema pojma šta joj se sprema, zna samo da tate već danima nema i da nekako treba da dođe do njega. Velika devojka ima 32 godine i završava preostale poslove. Otkaz u firmi, otkaz stana, odbrana magistrature, prikupljanje dokumenata za vize, sve se skupilo i oteglo. Poneka mukla psovka proceđena kroz zube joj pomaže da se sve lakše podnese. Ostala pomoć je uglavnom skoncentrisana u liku teta-Mice koja čuva malenu dok se mama bori sa beogradskom zimom, prevozom, administracijom, stanodavcima. Teta Mica se skupila u svojoj dobroti i nemo gleda kako se i njen sin, u isto vreme, zapućuje još dalje, preko Bare. Ali, ova priča nije o mojim devojkama, o teta Mici i mom drugaru Neši koji sada već pet godina „elektroniči“ u Baltimoru, mada je, može biti, i on slično počinjao...

Kada sam potpisivao ugovor, nisam insistirao na nekim posebnim klauzulama koje regulišu preseljaj, niti sam mislio na to. Dovoljno mi je bilo što su formalnosti oko radne dozvole i vize rešene i što Uta, naša sekretarica, zove po malim oglasima iz novina za izdavanje stanova, kako bi mi napravila prvi kontakt. Naravno, stranac iz zemlje sa reputacijom, još sa porodicom, sa krnjim znanjem nemačkog jezika i nije baš idealan podstanar. Pogotovu dok mu probni staž u relativno maloj i nepoznatoj firmi još traje. Za tu situaciju, na kraju, jedino rešenje je bilo pristajanje na nemilo plaćanje 2,32 stanarine provizije agenciji za nekretnine, začinjeno sa već ranije uračunate tri stanarine kaucije stanodavcu. Ipak, stan je odličan, lokacija povoljna, a stanarina niža od ovdašnjeg proseka. Sto kvadrata, potpuno praznih, ali mojih, naših. Sada, kada napokon imam stalnu adresu, mogu i da pošaljem zahtev za spajanje porodice i okončam razdvojenost.

Usput, nalazi se i prvi nameštaj. Par jeftinih stvari iz „Ikee“, par polovnih stvari dobijenih od prijatelja, mašina za pranje veša i par manjih kućnih aparata kupljenih u najbližoj radnji u komšiluku, i stan poče da se puni. Istovremeno, i stanje na računu počinje da se kruni, teško da će planirani budžet biti dovoljan za sve.

Tada mi Veljko, moj šef na poslu, i glavna uzdanica u prvim danima, reče: „da probamo sa „Sperrmüll“-om“. Uzesmo mi te novine isključivo sa oglasima za prodaju ili poklanjanje polovnih stvari i krenusmo da zovemo jedne subote ujutro. Gotovo sve što nam je bilo bliže je već bilo razgrabljeno od mnogobrojnih sakupljača-profesionalaca. Ostade nam jedna kompletna kuhinja u nekom selu tridesetak kilometara od Štutgarta i jedna kuća iz koje su stvari prodavali po prinicpu „sve mora napolje“, u obližnjem predgrađu. Kuhinju smo mogli da vidimo u jedan, a kuća se otvarala u tri popodne.

Stigosmo u selo i nađosmo narečenu kuhinju već razmontiranu i upakovanu na prikolicu sa ceradom. Domaćin nam objasni da prodaje stan koji je do sada iznajmljivao i da je kuhinja višak. Komplet kuhinja, samo mašina za pranje sudova nedostaje, stara četiri godine, za 450 ovdašnjih evra. „Bez cenkanja, molim, još dva interesenta su se najavila za popodne“. Dok udišemo reski februarski vazduh pomešan sa mirisom švapskih krava i sunce topi sneg sa krova kuće na sprat, pomišljam da ovo nije ono što mali Đokica zamišlja kao kupovinu po zapadnom standardu. Sa druge strane se javi mali Perica, koji je uvek bio otresitiji i praktičniji, i kaže: „Ćuti i kupuj! Kajaćeš se kasnije“. Tako pružimo mi ruke jedni drugima i uđemo u kuću da okončamo kupovinu.

Priznanicu sam potpisao na papiru istrgnutom iz nekakvog rokovnika, crvenim flomasterom, nadgledan budnim očima dva ogromna crna Njufaundlendera koji su njuške nadneli visoko iznad ivice stola i gledali me kao pokojnog doktora Fausta dok potpisujem. Platih, čovek mi još jednom stisnu ruku i reče Veljku da će u tri biti kod mene, ispred zgrade, da isporuči kuhinju. Već je bilo oko dva i mi krenusmo nazad. U stanu popismo po čašu vode, iz kupatila, naravno, sudopera tek treba da stigne, kada se oglasi interfon. Čova iz sela je bio tu. Ne treba da govorim, bilo je tačno tri, u minut. Uredno je sačekao da istovarimo nameštaj na travu ispred ulaza i odvezao se kući. Sa zadnjeg sedišta kombija koji je vukao prikolicu je virila čupava pseća glavudža i smejala se.

Trebalo nam je gotovo sat vremena da uspentramo sve na treći sprat; uređaji su svi bili gotovo kao novi i drvenarija je bila u redu. Mali Perica je bio u pravu. Ohrabren ovom kupovinom, Veljko mi reče: “Hajde da vidimo šta ima u onoj kući. To je na samo deset minuta odavde, a kuhinju smo već kupili. Glavna briga ti je već rešena.“ Stižemo pred kuću u ulici kakvih ima na desetine u boljim krajevima srpskih malih gradova ili gastarbajterskih sela. Velike kockaste kuće na sprat, kapije od kovanog gvožđa, do duše, bez gipsanih lavova sa strane, ali sa probranom ekipom baštenskih patuljaka u dvorištu. Iz dvorišta kulja kolona Turaka, koja kao kolonija mrava nosi pokretne delove pokućstva. Na jednim kolicima primetim mašinu za šivenje i ogromnu providnu kutiju punu najraznobojnijih konaca. U sebi osetim zavist prema tim neimenovanim, dobro organizovanim sakupljačima koji su uvek na vreme tu i bud-zašto otkupljuju desetine godina nečijih života. Veljko i ja smo slučajno tu, potpuno nemoćni u svojoj malobrojnosti pred ovim ljudskim volvoksom koji se kotrlja i kupi sve pred sobom. Već htedoh da se vratim, kad Veljko upade u kuću i povuče me za sobom.

Po prostranim, polumračnim sobama, tumara još desetak prilika. Na nameštaju boje orahovine, iz sedamdesetih ili osamdesetih, iskačene su cedulje sa cenom. Hiljadu evra za spavaću sobu. Osamsto za drugu, petsto za ormar. Pedeset za teški novinski stočić. Sve je kvalitetno, staro i tamno, miriše na neki život koji je polako otišao. Sličan nameštaj sam gledao u stanu u kom sam odrastao. Ni cene, ni boja, ni atmosfera mi ne odgovaraju, nelagodnost se vraća, ide mi se nazad. Veljko mi kaže „Treba ti televizor,“ i pita gospođu od svojih šezdeset godina, koja je tu, koliko košta i da li radi. „Samo 30 evra. Potpuno je ispravan“, gospođa je umorna. Pored sebe čujem ženski glas, na srpskom „Tries' ojra, da uzmemo?“. „Tu krntiju?! Šta će mi?“ odgovara joj snažni muškarac u kožnoj jakni gledajući tamnu, ogromnu kutiju sa natpisom “Metz“. „Uzmi ga, lako ćeš da ga baciš“, kaže mi Veljko. Pohlepni Perica u meni se slaže sa njim i gospođa lepi na televizor cedulju sa natpisom „prodato“. Njuškamo po kući još neko vreme, ostali smo poslednji. Gospođa ide za nama i strpljivo nas posmatra. Nije baš uspela da proda sve što je planirala, verovatno će dobar deo toga završiti na ulici kao pravi otpad, koji će neki drugi volvoks da probere, pre nego što ga đubretari pokupe. Pokazuje nam i tavan na kojem nalazimo ostake nečijeg detinjstva u jednom koferu: par drvenih igračaka i neupotrebljavanu crveno-belu fudbalsku loptu sa utisnutim potpisom Karl-Hajnca Rumenigea. Kupujem i loptu za par evra, za Veljkovog osmogodišnjeg sina.

Veljko se upoznao sa ženom, objašnjava joj da sam tek došao i da praktično nemam ništa. Ona nas odvodi u kuhinju, koju takođe nije uspela da proda i skuplja nešto rasparnih stvari, par činija, tacni, noževa, tanjira i poklanja mi ih. Zahvaljujem joj na svom embrionalnom nemačkom, biće od koristi, za početak. Usput, uzimam i staru mašinu za pranje sudova, „Miele“, i par sitnijih uređaja za oko sto evra. Sada smo i mi već nakrcali onoliko stvari koliko može da stane u Veljkov crveni Micubiši karavan. U podrumu Veljko nalazi nov zamrzivač, „sandučar“, i kupuje ga, za sebe, meni ne treba. Po njega ćemo doći u drugoj turi.

Vraćamo se u sumrak. Dok pokušavamo da iznesemo ogromni zamrzivač iz podruma žena nam govori da je zajedno sa mužem nasledila kuću od svekrve koja je iznenada umrla, ali da im kuća nije potrebna; muž joj je već gotovo sedamdeset godina star i bolestan, a deca, ili dete, ne znam sad, su daleko. Računam u glavi, koliko li je to godina ona stara gospođa mogla doživeti, kad mi na pamet pade neki novinski naslov koji kaže kako je sve veći broj Nemaca koji svoju ostarelu decu posećuju u staračkim domovima. Pritisnut belom tehnikom, jedva se suzdržim od napada crnog smeha.

Zamrzivač moramo da iznesemo potpuno vertikalno, kroz spoljna podrumska vrata i uzani verikalni spust, jer uz stepenište kuće ne može da prođe. Jedva smo ga izgurali. Veljko je ogrebao nadlanicu na ogradu, crna krv se polako sliva niz zamrzivač i kaplje na betonsku stazu. Gospođa zabrinuto posmatra svoje dvorište i stazu, čeka da odemo. Oznojen i vruć, on i ne primećuje ogrebotinu, već pita: „A kuća? Pošto je kuća?“ Gospođa nas sa nevericom gleda dok uz napor uguravamo zamrzivač u stari auto i muca „Kuća... skupa je ona za vas.“