Poslednji šamar u Parizu

Ponižavanje Srbije na obeležavanju stogodišnjice primirja u Prvom svetskom ratu snažno je odjeknulo u javnosti. Veliki rat je i danas, kako se pokazalo, živa i osetljiva tema, jedno od „mesta sećanja” koja ulaze u osnove srpskog nacionalnog identiteta.

Čuđenje i zatečenost srpskog javnog mnjenja otkrili su, međutim, još jednu važnu činjenicu. Posle svega što su im Francuska i ostale zemlje Zapada učinili u poslednje tri decenije, Srbi su ipak očekivali drugačiji odnos. Oni i danas osećaju potrebu da im Zapad, kao vrhovni moralni i istorijski žrec, prizna i potvrdi njihove podvige i žrtve. Kako se stalno i iznova potvrđuje, Srbi i dalje žive u svetu snova i iluzija. Ta iracionalna nesposobnost da se politika zemalja Zapada prema njima sagleda mirno, razumno i objektivno, predstavlja glavni uzrok ne samo poniženja nego i nesreća koje su ova zemlja i narod pretrpeli u 20. veku.

Danas smo, kako se vidi, ušli u završnu, letalnu fazu ove samoubilačke zaslepljenosti. Spremni smo da, zbog „evrointegracija”, pustih obećanja i tapšanja po ramenu, preko 120.000 svojih sunarodnika, svoju Svetu zemlju i najdragocenije uspomene, predamo na milost i nemilost Makrona, Merkelove, Trampa, Tačija, Haradinaja, Rame i njihove zajedničke tvorevine – „velike Albanije”. Preciznosti i pravde radi, recimo da naš predsednik i vlada hoće da se s Kosovom i „velikom Albanijom” „razgraniče” i da im, sa teritorijama južno od Ibra, predaju oko 70.000 naših građana i sve naše najveće svetinje – Pećku patrijaršiju, Visoke Dečane, Bogorodicu Ljevišku, Gračanicu…

Kako protumačiti to što predsednik Srbije, posle svega, izjavljuje da će predsednik Francuske u Beogradu biti dočekan „veličanstveno”? Zašto je došao na ovaj skup, uprkos zastavama Kosova u Notr Damu i zašto ga nije napustio kada je u prve redove postavljen jedan Hašim Tači, dok je njemu namenjeno mesto gledaoca na tribinama? Da li je Poljska, zemlja koja je, pošto je u 18. veku izbrisana sa mape Evrope, vaskrsla u Prvom svetskom ratu, pretrpela bilo kakve posledice jer se nije pojavila na maskaradi u Parizu? Možda grešim, ali tamo nisam video ni Britance?

U Parizu je, u stvari, sve moglo da bude mnogo gore. Znatno pre ovog poniženja, naši zvaničnici izjavljivali su da računaju na Makronovu podršku u ubeđivanju Nemačke da pristane na „kompromisno rešenje”. Sudeći po njihovim izjavama, oni su bili spremni da u Parizu pregovaraju o „razgraničenju”. Kako biste vi, uostalom, tretirali zvaničnike zemlje koji se na takav način igraju životima svojih građana i svojim teritorijama?

Koliko puta je potrebno da nas ponize da bismo prestali da im se do zemlje klanjamo? Koliko puta da nas slažu da bismo prestali da im verujemo? Koliko bombardovanja i etničkih čišćenja da bismo prestali da im poveravamo brigu o zemlji, deci i svetinjama?

Ovih dana navršilo se sto godina od rođenja Jugoslavije. Ona je bila čedo Francuske, Velike Britanije i SAD, zemalja pobednica nad Nemačkom i Austrougarskom. Izgradili su je srpski zapadnjaci, oni koji su, kako je Jovan Dučić pisao, u Beogradu otvarali kišobrane onda kada je u Parizu padala kiša. Na isti način nastala je i Čehoslovačka. Zapad je potom predao češke zapadnjake Nemačkoj (1938), da bi srpske zapadnjake prvo gurnuo u sukob s njom, zatim ih bombardovao i, naposletku, predao Titu. Danas su Francuska, Britanija i SAD ponovo pristale na nemačku Evropu, dakle na novo uništenje Čehoslovačke i Jugoslavije. One su u Bosni i Hercegovini i Srbiji, ponesene strašću za razaranjem, prevazišle i samu Nemačku. Makedonija je pristajala na sve njihove zahteve, ali je to nije spaslo – oni je razaraju s posebnim zadovoljstvom.

Posle svega, ostaje nam da branimo demokratiju i ljudska prava od Zapada. On podržava režim u CG, koji hapsi vođe opozicije i čije se perjanice hvale da su priznale „Kosovo” uprkos volji preko 80 odsto građana. U Makedoniji je Zapad, kada je na referendumu doživeo fijasko, poništio demokratsku volju građana. Zapad se suprotstavlja ubedljivoj većini stanovnika Srbije koji, prema svim istraživanjima javnog mnjenja, ne prihvataju ni „razgraničenje”, ni secesiju „Kosova”. Takav je stav srpske akademske javnosti i najviše crkvene jerarhije, Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve pa i, što je nedovoljno primećeno, prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića. Uprkos politici Zapada, većina stanovnika Srbije, dakle, ne prihvata gaženje ljudskih prava Srba na KiM i ozakonjenje etničkih čišćenja iz 1999. i 2004.

Hoće li srpske vlasti prestati da izvršavaju naloge stranaca i konačno poslušati svoje građane, razum i istorijsko iskustvo? 

*Vanredni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu