Raspad rokenrola

Bi­lo je dir­lji­vo pre ne­ko ve­če na pro­sla­vi šest de­ce­ni­ja ro­đe­nja vi­nja­ka. Svi­ra­la je „Ri­blja čor­ba”, ma­hom one stva­ri zbog ko­je su di­vi­zi­je JNA osta­ja­le bez za­li­ha kr­vi i ju­go­slo­ven­ske ver­zi­je ko­nja­ka. Ali ne zbog to­ga što su re­gru­ti pu­ca­li jed­ni u dru­ge, već zbog sa­mo­po­vre­đi­va­nja. Se­kli su ve­ne slu­ša­ju­ći „Dva di­na­ra du­že”, cvi­le­ći zbog de­vo­ja­ka ko­je su se span­đa­le s ne­kim dru­gim ti­po­vi­ma, ko­je su pre­tva­ra­le u vo­lo­ve. Mno­gi su se te ve­če­ri se­ti­li svog ti­nej­džer­skog do­ba, ka­da su se zbog Bo­re po­i­sto­ve­ći­va­li s tom ple­me­ni­tom ži­vo­ti­njom. Mi­slim na vo­la, na­rav­no. Voj­ni­ci ko­ji ni­su se­kli ve­ne, na­li­va­li su se vi­nja­kom, pa je bor­be­na go­to­vost di­rekt­no za­vi­si­la od emo­tiv­nog sta­nja du­go­ko­sog Ča­ča­ni­na. 

Na sil­nim okru­glim sto­lo­vi­ma, po­sve­će­nim još jed­nom ro­đen­da­nu, sto­go­di­šnji­ci osni­va­nja Ju­go­sla­vi­je, ar­mi­ja in­te­lek­tu­a­la­ca se u aka­dem­skim ras­pra­va­ma ma­hom slo­ži­la ka­ko je to bio isto­rij­ski pro­ma­šaj, ali bi se u bi­ti mo­glo kon­sta­to­va­ti da su se tvor­ci ve­li­ke ze­mlje po­na­ša­li kao go­sti dok su slu­ša­li Bo­ru. Pre­vi­še su po­pi­li. 

Ako se Ča­ča­nin ak­ti­vi­rao zbog svo­je omi­lje­ne va­tre­ne vo­de, za­što je Go­ran Bre­go­vić ovih da­na oku­pi­rao sve zna­čaj­ne me­di­je kao da ga je za­po­seo duh Alek­san­dra Vu­či­ća? Bre­ga pro­mo­vi­še svoj ve­li­ki kon­cert u Be­o­gra­du, a ka­ko je, kao Mark­sov sled­be­nik, odav­no shva­tio da je pra­vi­lo ka­pi­ta­la da se se­li u pri­vred­ne gra­ne s ve­ćom pro­fit­nom sto­pom, od­re­kao se pa­stir­skog ro­ka i stvo­rio ža­nr ur­ne­be­snog fol­ka, upa­ko­va­nog u ci­gan­sku tru­bač­ku ma­gi­ju, kao mu­zič­ku pa­pa­zja­ni­ju ko­ja je op­či­ni­la svet­sku mejnstrim kri­ti­ku i pu­bli­ku. Front­men „Bi­je­log dug­me­ta”, Ju­go­slo­ven­či­na pr­vog ste­pe­na, za raz­li­ku od Bo­re, ko­ji je mu­ti­rao u Sr­ben­du, kao da je že­leo da iz­ner­vi­ra sve mr­zi­te­lje ju­go­slo­ven­skog pro­jek­ta, pa se pri­se­tio da je, kao voj­nik u Ni­šu, le­čio tu­gu na se­bi svoj­stven na­čin.

Ku­pio je no­vog „ja­gu­a­ra” i par­ki­rao ga is­pred ka­sar­ne. Ume­sto da pro­še­ta kroz grad Niš, ka­ko je ina­če na­zvao jed­nu od svo­jih naj­lep­ših ba­la­da, on se kroz pre­sto­ni­cu ju­žne pru­ge vo­zio u li­mu­zi­ni. Šta se dru­go mo­glo i oče­ki­va­ti od Jo­si­pa Bro­za ju­go­slo­ven­skog ro­ken­ro­la? 

I ko­nač­no, tre­ći član ve­li­kog tri­jum­vi­ra­ta ju­go­ro­ka, auti­stič­ni mi­stik Džo­ni Štu­lić, ko­me se baš fuć­ka za na­ci­ju, dr­ža­vljan­stvo i krv­nu gru­pu, te je iza­brao da ži­vi u eg­zi­lu, zad­nja po­šta Ho­lan­di­ja, gde pre­vo­di sta­ro­grč­ke epo­ve, iz­ne­na­da je opleo po Ra­de­tu Šer­be­dži­ji. Po­tom se vra­tio u sa­mo­i­zo­la­ci­ju u ko­ju je oti­šao kao do­bro­vo­ljac, od­mah po­što je Ju­go­sla­vi­ja umr­la. Ostao je do­sle­dan svo­joj pa­ro­li: „Ne su­dje­lu­jem.”

Sa­mo je na­iz­gled čud­no da su se tro­ji­ca front­me­na me­ga­ben­do­va ogla­si­la u vre­me obe­le­ža­va­nja „ve­ka Ju­go­sla­vi­je”. Bre­ga, Bo­ra i Džo­ni su ka­tar­zič­no po­ja­sni­li ono što se, za­ču­do, ni­je po­ja­vi­lo u ana­li­za­ma isto­ri­ča­ra i ar­hi­te­ka­ta sve­tli­je bu­duć­no­sti ras­cep­ka­nih dr­ža­va. Za­što je, ras­pa­dom Ju­go­sla­vi­je, umro i ro­ken­rol? Kao da je taj kul­tu­ro­lo­ški pro­ces na­še pro­pa­sti svo­jom smr­ću 1994. go­di­ne ob­ja­vio Mi­lan Mla­de­no­vić, šef kult­ne EKV. 

Ka­da bi BIA i voj­na oba­ve­štaj­na an­ga­žo­va­li sve re­sur­se, te­ško da bi pro­na­šli ma­kar je­dan bend ko­ji svir­kom u ga­ra­ži ili u po­dru­mu na­go­ve­šta­va re­in­kar­na­ci­ju „Bi­je­log dug­me­ta”, „Ri­blje čor­be” ili „Azre”. Za­što ne­ma de­ce ko­ja ume­ju da na­pi­šu ve­li­ku ro­ken­rol pe­smu i ugro­ze mu­zič­ki ap­so­lu­ti­zam na­rod­nja­ka? Taj­na ve­li­kog pra­ska ju­go­slo­ven­skog ro­ken­ro­la je sa­mo u jed­noj, ta­ko ba­nal­noj stva­ri: Bo­ra, Go­ran i Džo­ni kom­po­no­va­li su pe­sme ko­je su kla­si­ka. Svi­ra­ju ih de­ca na gi­ta­ri, svi­ra­ju ih i sim­fo­nij­ski or­ke­stri. Za­to sva­ki od njih tro­ji­ce za­slu­žu­je „An­dri­će­vu na­gra­du” jer su nji­ho­vom po­ja­vom na cr­ve­nim po­lji­ma iz­ni­kla – de­ca cve­ća.

Ti­me su ste­kli ogro­man uti­caj na ta­ko­zva­na emo­tiv­na i dru­štve­na kre­ta­nja. Ako su ne­za­bo­rav­nim ba­la­da­ma mu­škar­ce pre­tva­ra­li u stri­ne, svo­de­ći ih za­pra­vo na svo­ju su­šti­nu, oni su, isto­vre­me­no, sub­ver­ziv­nim tek­sto­vi­ma no­ka­u­ti­ra­li post­ti­tov­ski esta­bli­šment, bu­de­ći cu­na­mi no­vog ta­la­sa, an­der­gra­und ben­do­ve ko­ji su svo­jom an­ga­žo­va­nom svir­kom na­go­ve­šta­va­li ko­nač­ni ras­plet. Po­ka­za­lo se da su bi­li pro­ro­ci. Ne­ki od njih su po­sta­li vla­sni­ci kor­po­ra­ci­ja ili su ušli u or­bi­tu vi­so­ke po­li­ti­ke, po­put „ido­la” Sr­đa­na Ša­pe­ra i Ne­boj­še Kr­sti­ća. Ne­ki su na gro­blji­ma.   

Ni­su li zbog Bo­re za­se­da­le bo­rač­ke or­ga­ni­za­ci­je jer, za­bo­ga, ka­ko da za ide­a­le gi­nu bu­da­le? Bo­ra je na­sta­vljao da­lje, od­bi­ja­ju­ći da po­sta­ne član ma­fi­je, alu­di­ra­ju­ći ja­sno na cr­ve­nu. Po­ka­za­lo se da i osta­le par­tij­ske knji­ži­ce ima­ju istu bo­ju. Valj­da za­to što ih je štan­co­va­la štam­pa­ri­ja Jo­vi­ce Sta­ni­ši­ća. Uz­gred, ra­di­la je u tri sme­ne.

Po­ka­za­lo se da su sil­ni ro­ke­ri po­sta­li pre­gla­sni za post­ju­go­slo­ven­ski pe­ri­od. Ni­su shva­ti­li da tre­ba da ba­ce elek­trič­ne gi­ta­re niz re­ku, otvo­re mu­zič­ki stu­dio i za­poč­nu ma­sov­nu pro­iz­vod­nju pe­valj­ki, stva­ra­ju­ći ide­o­lo­ški po­re­dak si­li­kon­skog neo­li­be­ra­li­zma, kao po­sled­nju fa­zu kul­tu­ro­lo­škog i mu­zič­kog prav­ca ko­ji sim­bo­li­zu­je pljač­ka­šku tran­zi­ci­ju evrop­skog is­to­ka.

No­vo­ro­đe­noj po­li­tič­koj i dru­štve­noj eli­ti ni­je po­tre­ban čak ni Ba­ja­ga, kao pr­vi gi­ta­ri­sta ko­ji je jed­no­stra­no pro­gla­sio ne­za­vi­snost uz po­moć in­struk­to­ra, ot­ce­plju­ju­ći se od „Ri­blje čor­be”, uz do­go­vor s Bo­rom o mir­nom raz­gra­ni­če­nju. 

Džo­ni, da­kle, pre­vo­di Ho­me­ra i sa­nja da će ipak za­i­gra­ti za Zve­zdu. Bo­ra tra­ži svoj put u dru­štve­nom me­te­žu. Ko­ke­ti­rao je s na­ci­o­na­li­zmom, po­tom je nje­go­va lut­ka za­u­vek po­stao i ostao Vo­ji­slav Ko­štu­ni­ca, ali lu­ta­ju­ći kroz epo­he, Bo­ra se od se­do­ko­sog mu­dra­ca pre­tva­rao u ru­ži­ča­stog klov­na. Za­pra­vo se sve vre­me vr­teo u krug, če­ka­ju­ći na An­đe­la, ko­ji ni­kad ne­će do­ći. Da­kle, ne­će nam ski­nu­ti pa­u­či­nu s oči­ju. Ni­su li, uosta­lom, ve­li­ki re­do­vi za ope­ra­ci­ju ka­ta­rak­te? 

Je­di­ni ko­ji će se ci­nič­no na­sme­ja­ti dok se po­kla­nja pu­bli­ci bi­će Go­ran Bre­go­vić. On je je­di­ni ko­ji će s pra­vom iz­ja­vi­ti ono što je od­u­vek mi­slio: i po­sle Ti­ta – Ti­to!