Bauk kruži evropom
Новица Коцић
Ova rečenica izazvaće različite reakcije kod pripadnika različitih generacija i različitih socijalnih grupa. Za pripadnike starije i srednje generacije ona će predstavljati obnavljanje pređenog gradiva, a za pripadnike mlade generacije upoznavanje sa porukom, koja je bila više od poruke, u malo reči, upečatljiva slika jednog dinamičnog, konfliktnog vremena, u kome je otvorena nova stranica savremene istorije.
Ovaj period u kome je „Bauk kružio Evropom, bauk komunizma”, može se u jednoj rečenici označiti kao period borbe za društvene promene, kao konfliktni, protivurečni proces nastajanja novog društva.
Danas, skoro dvesta godina kasnije, bauk koji je kružio Evropom, u poređenju sa aktuelnim stanjem u Evropi i svetu, izgleda kao dobri duh Kasper iz crtanih filmova, a političko i društveno stanje bremenito konfliktima, podelama, nasiljem od individualnog do globalnog nivoa, više liči na pobedonosni bal vampira, akrepa, zlih čarobnjaka i drugih zlih sila. Zli duh je izašao iz boce, a sile koje upravljaju svetom ne znaju, ili ne žele da ga vrate u bocu.
Ne može se pri tome osporiti činjenica ubrzanog tehnološkog razvoja, pronalaska i primene novih tehnologija, novih oblasti proizvodnje, rasta sposobnosti ljudskih ruku i uma da proizvodi sve veće količine materijalnih i duhovnih dobara. Međutim, ove promene nisu praćene snaženjem humanističkih vrednosti. Naprotiv, sve je više konflikata, sebičnosti, a sve je manje socijalne pravde, solidarnosti, tolerancije i svega onoga što čini moralne i društvene temelje ljudske zajednice.
Kriza kao da je postala deo naše svakodnevice. Svaka kriza sve duže traje, izazivajući sve teže i dugotrajnije ekonomske, političke, socijalne i moralne posledice. Sve više se stiče utisak da su se ljudi pomirili sa krizom, prihvatajući krizu i sve njene posledice kao neizbežnu zlu sudbinu. Istovremeno, nove tehnologije su otvorile prostor za uspostavljanje novih, sofisticiranih oblika ropstva i prinudnog rada.
Umesto bauka komunizma Evropom se danas kreće bauk straha od gubitka posla, kao osnovnog i za mnoge jedinog izvora prihoda, a to je u suštini strah od sutrašnjeg dana. Zar postoji veći i nehumaniji izvor straha, koji direktno ubija nadu, kao ključnu pokretačku snagu stvaralaštva i radosti života.
Tražeći odgovor u istoriji kao „učiteljici života”, pre svega se mora izdvojiti činjenica da ciklične krize kapitalizma nisu nova pojava, one su stalni pratilac, kao posledica „sistemske greške kapitalizma”.
Problem je u tome što je svaka kriza sve teža po posledicama, a instrumenti za sprečavanje krize i za ublažavanje njenih posledica su sve manje efikasni. Umesto traženja tih efikasnih instrumenata, koji bi vodili prilagođavanju društvene strukture savremenih kapitalističkih društava novim društvenim okolnostima, došlo je do urušavanja jednog od stubova socijalne i političke stabilnosti – srednje klase.
Istovremeno, došlo je do opadanja društvene moći i efikasnosti sindikata, političkih partija i pokreta levice, u velikoj meri zato što nisu uspeli da se prilagode novim društvenim promenama, a pre svega, promenama u samoj strukturi rada.
S druge strane, kapitalizam i kapitalistička klasa su ojačali, što se vidi kroz činjenicu koncentracije bogatstva u sve manjem broju ruku. To znači da ako stotinak porodica drži u svojim rukama više od 4/5 svetskog bogatstva, da svi ostali moraju biti manje ili više siromašni. To, pored ostalog, ima za posledicu da koncept socijalnog partnerstva i mira sve više potiskuje klasna borba.
*Centar za industrijske odnose Beograd