„Odbrambena arhitektura" protiv beskućnika
(Фотографије Бојан Ковачевић)
Zbog čega su toaleti u nekim kafićima obasjani plavim svetlom? Koja je, zaboga, svrha ukošenih klupa na koje čovek ne može normalno da sedne nego su samo za naslanjanje? Zašto bi nekom palo na pamet da ograđuje ćoškove? Otkud gomile kamenja ispod mostova? I šta će šiljci ispred jednog butika usred centra Beograda?
Odgovor na ova pitanja krije se u „neprijateljskoj arhitekturi” koja se naziva još i odbrambenom. Reč je, kako objašnjava Selena Savić, jedan od autora u svetu često citirane knjige „Neprijatni dizajn”, o svakom namerno upotrebljenom obliku, objektu i efektu u prostoru koji njegovu upotrebu čini nemogućom za određenu aktivnost ili grupu ljudi. Arhitekta sa prebivalištem u Lozani primere ovakve arhitekture istraživala je zajedno sa umetnikom i dizajnerom Gordanom Savičićem.
– Najčešće srećemo efekte i urbani mobilijar usmerene protiv beskućnika. Tu su klupe sa drškama za ruke, razne vrste bodljikavih ili neravnih površina kao što su kamenje i kocke, pa čak i voda koja kaplje sa tavanice. Ova rešenja su toliko rasprostranjena u svetu da se stiče utisak da se nekad primenjuju čak i kada potrebe zapravo nema ili kada je rizik za neželjenom upotrebom prostora minimalan – navodi Selena u pisanim odgovorima „Politici” i dodaje da su u toku istraživanja primere ovakvog dizajna pronašli u Brazilu, Francuskoj, Engleskoj, Austriji, Holandiji, Nemačkoj, Indiji, Japanu i, naravno, u Srbiji.
Osim beskućnika koji se na različite načine obeshrabruju kada žele da prilegnu i odmore na nekom mestu gde to nije predviđeno, neprijatni dizajn ima pik i na skejtere, ali i na ptice, a u fokusu su i druge kategorije stanovništva.
Ne želimo da dajemo ideje onima koji gunđaju na graju omladine, ali u sprečavanju takvih okupljanja mladih u svetu je kreativnost bezgranična. „Moskito uređaji” tako emituju ultrazvuk koji mogu da čuju samo adolescenti uzrasta do 25 godina, a pink svetlo, verovali ili ne, decu postidi ističući im bubuljice i druge nesavršenosti na koži lica. Svetlo se koristi i protiv intravenoznih ovisnika u javnim toaletima. Plava boja koja se u njima postavlja otežava im pronalaženje vene u koju bi ubrizgali drogu.
– Zastupnici ovih rešenja insistiraju da je bolje da učinimo parkove i trgove prijatnim za našu decu nego da se brinemo da li smo i u kojoj meri oštetili beskućnike. Mi mislimo da nije tako. Odbrambena arhitektura ima uvek pozitivnu svrhu. Ona garantuje higijenu i bezbednost javnog prostora, ali način na koji to čini je ipak uvek problematičan i uvek se može dovesti u pitanje – priča Selena.
Kada su osvanuli šiljci usmereni protiv njihovih komšija, Beograđani su, naravno, reagovali burno. Zbog njihovih poruka na društvenim mrežama i celodnevne negativne kampanje na internetu, poznati brend bodlje je brže-bolje i uklonio.
Ova rešenja toliko su rasprostranjena u svetu i nekad se primenjuju čak i kada nema potrebe
Za Bojana Kovačevića, arhitektu, ova epizoda jeste za osudu, ali, dodaje on, ne treba donositi generalne zaključke o elementima koji arhitekturu čuvaju od loših pojava, ne misleći pritom na ljude.
– U Barseloni čuveni Guelj park još čuvenijeg Antonija Gaudija prekriven je žicama koje sprečavaju ptice da uneređuju taj izuzetan objekat. Kada sam to prvi put video bio sam začuđen, ali sam posle shvatio da takva intervencija ima smisla jer čuva zdanje u parku od neprijatnih tragova prisustva životinja – objašnjava Kovačević i naglašava da termin neprijateljska arhitektura nije najsrećniji i da bi pre trebalo govoriti o neprijateljskim elementima arhitekture ili elementima po ili na arhitekturi kao njenim dodacima.
Glavna terasa Guelj parka u Barseloni na kojoj su postavljene vertikalne i kose žičane bodlje kao zaštita od ptica
Takvi neprijateljski elementi, šiljci protiv beskućnika postavljeni 2014. ispred ulaza u nove stambene objekte, bili su na meti besnih građana u Londonu. Javnost se tada pobunila, a nije izostala ni reakcija tadašnjeg gradonačelnika Londona Borisa Džonsona koji je zahtevao da se uklone nazvavši ih „ružnim i glupim”. Epilog je bio isti kao i u prestonici Srbije.
Ali ne privuku svi slučajevi neprijatnog dizajna ovoliko pažnje i ne mobilišu populističke igrače, smatra Savić. Mnogi, slični primeri i dan-danas se nalaze u javnom prostoru i pored njih prolazimo bez razmišljanja.
– Ukoliko slučaj ima sreće da izazove snažnu pažnju javnosti, razvija se diskusija, a eventualno dođe i do prikladne reakcije kao što je uklanjanje šiljaka. Ovakvi su slučajevi pre izuzetak nego pravilo – kaže ona.
Savić misli da je postavljanje ovakvih ograničenja legitimno u zonama u kojima se ne vidi jasno razgraničenje između javne i privatne površine, kao što je na primer slučaj izloga beogradskog butika, ali i drugih komercijalnih prostora.
– Ali, ukoliko bi se na primer desilo da gradske vlasti same postave ovakve instalacije, diskusija bi bila drugačija i odmah bi se postavilo pitanje brige koju vlast i njene institucije pružaju najsiromašnijima i ugroženima ili na primer problematičnoj omladini. To, međutim, gotovo nikada nije slučaj i neprijatni dizajn cveta upravo u ovom međuprostoru, dostupnom javnosti, ali u vlasništvu kompanija – objašnjava Savić.
Oružje za neprikladno ponašanje
Selena Savić završila je Arhitektonski fakultet u Beogradu i doktorirala na EPFL-u u Lozani. Neprijatni dizajn istraživala je zajedno sa Gordanom Savičićem, dizajnerom i umetnikom iz Beča, sa kojim je saradnju počela u Roterdamu. Oboje žive i rade u Lozani gde se i dalje bave istraživanjem dizajna i arhitekture. Njihova knjiga „Unpleasant Design” (Neprijatni dizajn) objavljena je 2013, a kako kaže Selena, zainteresovala ih je ideja da dizajn sam može imati toliku moć i da može biti vrsta „oružja” protiv neprikladnog ponašanja.
– Takav dizajn, kada je dobro sproveden, umanjuje potrebu za održavanjem i nadgledanjem prostora i imovine grada, kao i privatnih lica. A u tome baš i jeste problem ovog pristupa: kada nije potrebno održavati i nadgledati, onda su i pravila ponašanja na neki način zacrtana u samom dizajnu i obliku prostora. Građanima ne ostaje ništa nego da poslušno prate instrukcije koje im šalju klupe i lampe – zaključuje Selena.
Od lomljenog stakla do šiljaka
Sociolog Boris Jašović podseća da su ljudi u Srbiji ranije imali običaj da kuće ograđuju visokim zidovima na kojima su stavljali lomljena dna od boca da bi sprečili one koji žele da preskoče. Ali, kada je reč o slučaju šiljaka postavljenih ispred butika u centru grada, naglašava Jašović, ne sme se zaboraviti da je reč o javnom gradskom prostoru otvorenom za sve ljude, a ne o dvorištu privatne kuće.
– Živimo u društvima, lokalnim i globalnim, koja profit stavljaju iznad ljudi. Kada stvari tako stoje, onda nije teško zaključiti da u takvim društvima čak i ustavne kategorije poput zabrane diskriminacije bivaju podvrgnute združenim logikama profita i kapitala. U Ustavu Republike Srbije jasno piše da se zabranjuje svaka diskriminacija, pa između ostalog i diskriminacija po osnovu društvenog porekla i imovinskog stanja. Što znači da je takozvana „antibeskućnička arhitektura”, ili „arhitektura neprijateljski nastrojena prema beskućnicima” apsolutno nedopustiva – ističe Jašović i dodaje da je reč o fenomenu koji je na zapadu odavno prisutan, a kod nas odnedavno.