Čekajući roditelje na aerodromu

Dok se električni autobus tiho truckao, pogled mi se kroz zatamnjene prozore rasipao po dobro poznatoj ruti između železničke stanice i aerodroma. U ovakvim situacijama uvek se osećam čudno. U meni su pomešana različita osećanja, prepletena kao slamke u tatinom slamnatom šeširu, pružajući se u dva pravca.

Na jednoj strani je detinja radost bezbrižnog dečaka koji se uželeo roditelja, nestrpljivo ih čeka da se vrate sa puta, da im se obesi oko vrata, ispriča šta je sve radio dok ih nije bilo i da naposletku zaroni u njihove torbe i vidi šta su mu doneli. Samo što sada nisu na putu mama i tata, nego dečak, i što put traje neobično dugo.

Sa druge strane je briga odraslog čoveka za svoje najdraže. Dosta vremena je prošlo od poslednjeg susreta, a mnogo toga se desilo u međuvremenu. Odlazak u penziju, odlazak u bolnicu i izlazak iz bolnice... Preko ekrana deluju dobro, ali to može da zavara. Kako će stvarno izgledati kad se pojave ispred mene? Šta ako ipak nije sve u redu? Šta da kažem, šta prvo da pitam?

Vreme je bilo lepo, bez ijednog oblačića, neobično za ovo podneblje u ovo doba godine. Na ekranu piše da je avion iz Beograda sleteo pre pet minuta, znači za oko pola sata pojaviće se na izlazu.

Čudna atmosfera vlada na aerodromima. Tu se ljudi rastaju, neki i zauvek, ili se sreću posle dosta vremena. Valjda su aerodromi i bolnice jedina mesta gde se na relativno malom prostoru, pod jednim krovom, istovremeno može osetiti toliko sreće i toliko tuge. Danas ipak želim da gledam sreću. Otišao sam na dolazni terminal, naslonio se na neku šipku i gledao ljude kako izlaze sa koferima.

Oko mene su stajali i drugi, koji kao i ja, svaki put kada automatska vrata kliznu u stranu, napnu oči ne bi li među gomilom figura koje se iza vrata pomaljaju prepoznali neko dobro poznato lice. A onda je zazvonio telefon. Kolega mora nešto da završi baš danas, i to mora baš sada da se razjasni. Dok sam motrio na vrata, razgovor se odužio. Kada je konačno završen, primetio sam da je prostor oko mene skoro ispražnjen. Svega nas desetak koji još uvek nekoga čekamo.

Ispred mene su stajala dva sredovečna gospodina. Jedan neobrijan i ugojen, tamnije puti i kose, reklo bi se poreklom negde sa Bliskog istoka, sa rukama prekrštenim na leđima. Drugi vitak, sa uredno zalizanom plavom kosom i plavičastim kožnim cipelama ne tako retkim kod ovdašnje moderne gospode. U naručju je držao malog žućkastog psa, koji se konstantno vrteo kao da želi da dohvati nešto gazdi iza leđa.

Nakon par minuta iza kliznih vrata pomolile su dve mlade siluete tamnije puti. Mlada žena, pokrivena maramom, zastala je na trenutak dok je njen saputnik, s osmehom na licu, napravio par užurbnih koraka ka bucmastom gospodinu ispred mene. Srdačan zagrljaj, poljupci, pa onda još jedan zagrljaj i tapšanje po leđima. Onda je gospodin prišao ženi, zagrlivši je pažljivo, kao da je napravljena od ukrasnog papira, pa može da se izgužva ako je stisne jako. Poljubio je u čelo, a ona njega u ruku. Gospodin je potom uzeo kofer iz mladićeve ruke i svo troje su krenuli ka izlazu, jedno pored drugog. 

Dok sam ih još pratio pogledom, ženski glas pun oduševljenja je dopro do mene sa druge strane. Sredovečna plavokosa žena je raširenih ruku hitala ka gospodinu sa plavim cipelama, dok ju je njena dvadesetak godina mlađa kopija pratila vukući kofer. Kad je prišla skupila je ruke i usmerila ih ka malom psu. Uzela ga u naručje, ljubila ga u njuškicu a on je lizao po obrazima. Oduševljena je bila i ćerka, koja je ispustila kofer i počela da grli psića, koji je već bio na podu, toliko uzbuđen da su se čuli fini udarci kandži o pod nakon svakog njegovog skoka.

To je trajalo možda minut, pre nego što su gazdarice krenule ka izlazu sa svojim ljubimcem, ne osvrćući se. Nakon nekoliko koraka, mlađa je zastala, okrenula se ka gospodinu koji je prehodno držao psa i videla da ih on revnosno prati, vukući njen kofer. Pružila mu je desnu ruku, koju je on prihvatio. Dok su hodali dalje, levom rukom je mazila psa koji je i dalje bio u majčinom naručju.

I dalje sam stajao naslonjen na onu istu šipku. Dok sam posmatrao ovu neobičnu družinu, pred očima mi se pomaljao onaj bezbrižni dečak sa početka priče. Pre dvadesetak godina sedeo je na kauču ispred televizora. Na ekranu je izvesni Šurda, u Nemačkoj, na razgovoru za posao u salonu lepote za pse. Dečak se smeje kao lud, sav crven u licu, ne prepoznajući u toj sceni ništa više od urnebesne zafrkancije.

Najednom vrata kliznuše, a iza njih se pomoliše dva draga lika. Jedna glava je sasvim bela, a druga tek u tragovima. Neobično ih je videti sa rančevima na leđima. Podigao sam ruku i krenuo ka njima. Stigao je otpozdrav i široki osmeh praćen suzom koja je, provukavši se ispod širokog rama od naočara, kliznula niz obraz. 

Marko Merdžan, Holandija