Sonja Liht: Bila sam i ostala aktivista

INTERVJU 
Sonja Liht, predsednica Fonda za političku izuzetnost i dugogodišnja prva žena Soroševe fondacije za Srbiju, bila je jedna od prvih koje su u maju 1968. godine „okupirali” zgradu Filozofskog fakulteta. Policija je brutalno pretukla studente ispod novobeogradskog podvožnjaka, a mediji, ističe ona, su ćutali. Ipak, vest o tome je krenula od uha do uha. I posle 40 godina od tih događaja, Sonja Liht pamti pozitivnu energiju koja je zahvatila Beogradski univerzitet.  

Kako je počelo?

Nekoliko hiljada studenata okupilo se u Studentskom gradu, ja sam im se nešto kasnije pridružila, jer nisam živela tamo. Vest o prebijanju studenata čula sam od koleginice Slobodanke Damjanović. Studirala sam sociologiju, pa sam se sa grupom studenata uputila prema Filozofskom fakultetu. Bili smo jako uzbuđeni, jer smo osećali da građani imaju pravo da iskažu svoju volju. Osećala se snažna potreba da se nešto promeni u jednopartijskom društvu. I atmosfera je bila fenomenalna. Posebno zato što su se posle Filozofskog fakulteta protesti lančano preneli na sve ostale fakultete, Ekonomski, Medicinski, Stomatološki... iako su na tim fakultetima studentske organizacije bile prilično slabe.

Postoje kritičari koji tvrde da studenti nisu bili sasvim sigurni šta žele da postignu tim protestom. Da li se slažete sa tim?

Naravno da ne, jer to jednostavno nije tačno. Predlažem vam da pročitate knjigu „Lipanjska gibanja”, tamo piše koji su bili zahtevi studenata, vrlo konkretni, bilo ih je sedam. Tražili smo promene na nivou celog društva, a pre svega modernizaciju na fakultetu. To, je uostalom, bio osnovni zahtev i studenata u Francuskoj, SAD i drugim zemljama. Borili smo se i protiv toga što je rektor univerziteta biran po političkoj podobnosti. Svuda je traženo više autonomije univerziteta. Bila su to velika društvena previranja, podsećam vas da je policija u Beogradu čak i pucala na studente. U Nemačkoj je, recimo, pobuna bila drugačija, tamo su studenti osetili potrebu da se distanciraju od nacističkog nasleđa njihovih roditelja. Oni nisu želeli da snose odgovornost za nacističke zločine.

Ko su bili najistaknutiji demonstranti?

Pre svih, Dragoljub Mićunović, koji je sedam dana vodio permanentnu tribinu. Imali smo akcione otpore, a mnogi su baš zbog protesta kasnije bili uhapšeni. Laza Stojanović, Milan Nikolić, Danilo Udovički. Ali, to je bila i narodna pobuna, pridruživali su se glumci, muzičari, pisci. Bunili smo se protiv rigidnosti jednopartijskog sistema, a represija se nastavila. Naravno, bio je to i poraz nove levice, posebno kada su tenkovi Varšavskog pakta ušli u Prag u avgustu 1968. godine. Borili smo se i protiv snage novca i potrošačkog društva.

Činjenica je da su te mane društva sada ustoličene kao vrednosti? I u Francuskoj su se studenti bunili protiv vlade Šarla de Gola, pa su degolisti na sledećim izborima opet pobedili.

Degolisti su pobedili, ali to nije imalo nikakve veze sa studentskim protestima. Nova levica jeste poražena, a pobuna iz 1968. godine je veoma značajna, jer je to bio poslednji pokušaj da se ustoliči „socijalizam sa ljudskim likom”. Mi smo se borili protiv konzervativizma i neograničene komunističke vlasti. Poznat je i slogan iz tog vremena: „Dole crvena buržoazija”, protiv političkih karijerista. Ali, oni politički nisu hteli da popuste ni za jotu, a taj slogan ih je potpuno izbezumio, zato je i došlo do nasilja nad studentima.

Koliko je vaš sadašnji angažman i aktivizam u nevladinom sektoru u vezi sa idealima protesta 1968. godine?

Zaista retko o tome razmišljam, ali činjenica je da sam i tada, kao i sada, bila aktivista. Naravno, više ne verujem da svet može da se promeni, to je povezano sa mladalačkom energijom. Međutim, nikada nisam i neću prestati da verujem da svet može da postane bolji i da morate da uložite sebe da bi se to ostvarilo.