Posrnuli šezdesetosmaši

Ime najpoznatijeg šezdesetosmaša sa nemačkih prostora Alfreda Vilija Rudija Dučkea, ili, kraće, Rudija Dučkea, osvanulo je minule nedelje, sa višegodišnjim zakašnjenjem, na tabli sa imenom ulice koja se do tada zvala Kohštrase, u berlinskom kvartu Krojcberg.

Sticajem okolnosti, ta počast je ukazana u pravi čas – u danima kada svet obeležava četrdesetogodišnjicu kulminacije studentskih i radničkih revolta u Parizu. Šaroliki studentski pokret za društvene obnove i preobražaj uticao je u godinama pre toga, i potom, na značajne, demokratske promene širom sveta.

Pomenuti „sticaj okolnosti”, međutim, ukazuje na duboke tragove, na podeljenost nemačkog društva oko opravdanosti i svrsishodnosti pokreta šezdesetosmaša. Berlinska opština Krojcberg-Fridrihshajn, naime, donela je odluku o izmeni imena ulice na dvadesetpetogodišnjicu Dučkeove smrti, u decembru 2004. godine. Ali, konzervativno građanski komšiluk pokrenuo je sudsku parnicu, koja je trajala sve do pre nekoliko dana, do konačne, pozitivne odluke Višeg upravnog suda u Berlinu.

Kao harizmatična figura šarolikog pokreta društvene obnove na nemačkim prostorima, Dučke je, lično, postao žrtva polarizacije. Na dan 11. aprila 1968. mladi neonacista Jozef Bahman pucao mu je, za vreme demonstracija u Berlinu, tri puta u glavu. Dučke je preminuo deceniju kasnije. U lekarskom izveštaju je istaknuto da je bila reč o kasnim posledicama atentata.

Njegova uloga i zaveštanje, do danas utiču i na podele među nekadašnjim pripadnicima pokreta. „Osim za Dučkea, današnja Nemačka ne zna za heroje tadašnjeg pokreta... Nema ih”, tvrdi Rupert fon Plotnic, nekadašnji advokat revolucionarnih studenata, potonji pokrajinski ministar pravosuđa u Hesenu: „Lideri pokreta završili su kao renegati na drugoj strani političkog spektra. Oni malobrojni, još uvek dosledni, umorni su od višedecenijske agitacije.”

U mnogobrojnim analizama na temu studentskog pokreta iz šezdesetih godina, i na raspoloženje današnjih generacija, Fon Ploter je ukazao „na site veterane i na zabrinuti podmladak. „Današnja studentska generacija preokupirana je brigom za ličnu budućnost, njihov idealizam guše socijalne brige i egzistencijalna strahovanja. A nekadašnji prvaci pokreta obrazuju plejadu političara i javnih radnika, odavno prebeglih u nekada suprotstavljene (stranačke) lagere”.

Kao paradni primer „preobraćenog šezdesetosmaša” pominje se Gerhard Šmit, srednjoškolski profesor, stručnjak za pitanja školstva i istaknuti član Hrišćansko-socijalne unije, stranke na desnom krilu političkog centra. Nekada nazivan „Dučke iz Augsburga”, danas gleda na svoju revolucionarnu prošlost kao na mladalačku ludoriju. Ukazuje na niz primera, koji potvrđuju da su nekadašnji šezdesetosmaši danas arhitekte konzervativne ili neoliberalne politike: „Pravosuđe, obaveštajne službe, lobisti za eksploataciju atomske energije i ratni huškači – listom su, ili bar većinski, istaknuti članovi građanstva.”

U ispravnost opisanog uverio se i Dučkeov sin Rudi Marek, u leto 2000. godine. Napunivši dvadeset godina, u Americi odrasli dečak zaputio se u Berlin, ne bi li više saznao o ocu koga nije upoznao. (Došao je na svet mesec dana posle smrti oca). Želeo je da se suoči i sa nasleđem politike koju je njegov otac propovedao. Upoznavši vođe zelenog pokreta, Jošku Fišera i Danijela Kona-Bendita, međutim, izustio je: „Jedino što mogu da potvrdim jeste da je Fišer poslušao mog oca... Utoliko da više ne nosi malograđanska obeležja, poput pečatnog prstena.”

U tom pogledu, Joška Fišer bi se mogao uporediti samo sa još dvojicom danas visokih političara. Sa Špancima Havijerom Solanom i Felipeom Gonzalesom. (Prvi, Solana, je u mladosti istupao kao oštri kritičar američkog militarizma, da bi kasnije postao generalni sekretar NATO-a. Drugi, Gonzales, istakao se u mladosti kao aktivista protiv brutalnog Frankovog režima, da bi osamdesetih godina prošlog veka bio osumnjičen da je bio organizator i inicijator policijsko-obaveštajne terorističke grupe GAL, ali je, usled nedostatka dokaza ostao nekažnjen. Ti, savremeni crnokošuljaši Španije ubijali su čelnike baskijskog pokreta za nezavisnost, po kratkom postupku, iz zasede).

Sticajem okolnosti, ili preciznim odabirom, tek – tri nekadašnja šezdesetosmaša, Solana, Gonzales i Fišer, merodavno su doprineli agresiji NATO-a na Jugoslaviju u proleće 1999. godine.