Naše pare u njihovim džepovima

Održavajući famu o najvećim egzocentricima srpske politike i biznisa, naši novobogataši davno su se zakleli da nikada neće isterati sebe iz samih sebe. To znači da će se, kada ih pitaju kako su zaradili prvi milion, ponašati kao đavolčići. Ili će mudro ćutati, ili će smisliti tranzicionu operetu u kojoj su za nekoliko godina, kao superheroji biznisa, izgradili carstva koja se u uređenim društvima stiču decenijama ili vekovima.

Nisu tajkuni u doba raspada samoupravnog socijalizma i tranzicije, kao etape fluidnog uređenja u kojem je društveno bogatstvo preliveno u džepove stotinak porodica, otkrili ni lek za sidu, ni naftu ispod Kalemegdana. Baroni su smućkali nešto drugo: formulu pomoću koje će oni imati sve, a ostali ništa. Otuda se tranzicija, kako se da primetiti, nikako ne završava, ne zna joj se rok trajanja, niti se definišu procesi kojima će se okončati.

Razlog za njeno večno trajanje je logičan. Političke elite koje se menjaju na vlasti moraju biti nahranjene, kako bi održavale sistem zasnovan na prvobitnoj, divljoj akumulaciji kapitala. Počela je kao kaubojska, a završila se kao tipično srpska. Odnosno, revolveraši su postali gazde, a sudbina kauboja poistovetila se sa životinjama koje su gonili.

Tako nekadašnja imovina radnika, seljaka i dezorijentisane inteligencije kruži između vladajućih elita koje funkcionišu kao hobotnica: glavu čine baroni i političari, a pipke korumpirane institucije, od pravosuđa do aparata sile, kao i mediji koji treba da ubede većinu gubitnika da je tako ne samo moralo, već je i trebalo da bude!

Time je jednopartijski sistem pretvoren u više jednopartijskih sistema, kako bi se na jednoj strani simulirala demokratija, a na drugoj održavao monopol stranačkog biznisa koji podrazumeva da samo partijska knjižica predstavlja legitimaciju za uspinjanje na društvenoj i finansijskoj lestvici. Hoćeš da uspeš u životu? Učlani se u stranku, poželjno je u vladajuću. U vlasti ima toliko stranaka da nije pogrešan utisak kada se smatra mutiranim Socijalističkim savezom radnog naroda. I opozicione stranke su nekada bile vladajuće, a na horizontu se ne naziru novi ljudi i ideje, tako da je time i simbolički krug zatvoren. Ne čudi, otuda, da se zakon o poreklu imovine, koji je u završnoj fazi, najavljuje – 17 godina.

Kako je, međutim, sve počelo i hoće li zakon, kada zaživi, uspeti da razotkrije pionirske procese prelivanja naših para u njihove džepove?

I u doba socijalizma bilo je velikih akcija da se spreči akumulacija imovine, kroz akciju „Imaš kuću – vrati stan”, ali kada bismo u vremensku mašinu ukucali vremenske koordinate u sedamdesete ili osamdesete godine, pocrkali bismo od smeha. Neki članovi Saveza komunista zaista su vraćali jednu od dve nekretnine, ukoliko su ih posedovali. Neki zbog ideala, neki zbog straha, naročito ako su u ranoj mladosti letovali na Golom otoku.

Inflacija, a potom i primarna emisija, uoči raspada socijalizma, smišljeni su kao veliko pokriće za preraspodelu novca, odnosno, kao monetarni instrument koji pokriva sve ono što se pre toga desilo. Obezvređujući svoj novac, država je pružila mogućnost odabranima da zgrnu ogromno bogatstvo. Srećnici su od države uzimali kredite vredne milione maraka i posle mesec dana vraćali su pet ili deset hiljada. Sve je bilo zakonski čisto, kao dečja suza.

Deo tadašnjih vladajućih struktura, koncentrisan u vrhovima komunističke moći, tajnim službama, spoljnoj trgovini, bankama ili diplomatiji, skovao je plan o samoodržanju u vremenu koje je nadolazilo, menjajući ne samo svoje ideološke matrice, već i brojeve nula na deviznim računima. Tako obogaćeni, stvarali su partije, retuširali svoje biografije i postali nova, vladajuća kasta evropskog istoka.

Izbijanjem građanskog rata u Jugoslaviji, svaka od republika dobila je svoje tajkune. U zavisnosti od mentaliteta i karaktera, na različite načine su demonstrirali novostečeno bogatstvo i status. Neki su to činili iz senke, oprezno pomaljajući svoja lica iz „rols rojseva”, neki su uživali u javnom busanju, snimajući se u svojim vilama, izmišljajući porodične grofovske grbove i brčkajući noge u bazenima, gladeći brkove.

Naredna faza srpske akumulacije kapitala vezana je za najskuplju reč, koja počinje na „k”. Nije Kosovo. O Kipru je reč. O rajskom ostrvu za skladištenje i transfer našeg novca i poslednjoj liniji odbrane srpskog blaga. U doba sankcija, koje su pogađale državne firme, ljudi od poverenja osnivali su of-šor kompanije na svoja imena, kako bi se preko tih firmi uvozila strateški važna roba. Čovek od poverenja, posle izvesnog vremena, shvata da je ipak samo čovek. Najčešće je to sin ili unuk „Geneksa”, „Ineksa” ili sličnog spoljnotrgovinsko-udbaškog giganta.

Tako su dečica počela da trguju naftom, cigaretama, žitom, mada je dobro išla i prodaja usisivača kalibra 50 milimetara. Kada su shvatili da su postali vlasnici državnih resursa na terenu, počeli su da se prilagođavaju uslovima sredine, poreskom raju koji garantuje tajnost osnivača i minimalnu ili nultu poresku stopu.

Moralno-politički podobni patriota množio je profite i delio ih rizicima. Shvatio je da je sav teret odbrane otadžbine pao na njega, naročito na njegov tajni račun. S takvom količinom novca lako su sticali političku zaštitu, a kapital s Kipra je, promenivši agregatno stanje, vraćen u zemlju, kao prvi miliončići tajkunskih mudraca. Za tim prvim milionom stizali su i ostali.

Ako se padom Miloševića činilo da će se vratiti kiparski, odnosno narodni novac, demokratske vlasti su tu nadu izjalovile, razvijajući političko-tajkunski pakt. Naravno da im nije padalo na pamet da taj teškom mukom stečeni novac podele s ostalima. Odnosno, s nama. Oni su postali vlasnici Srbije, pitajući se: zašto se bunimo kad su to ionako naše pare!