Četiri decenije od studentskog protesta

„Draga deco, zapamtite kakvi ste danas jer nećete moći takvi da budete celog života. Danas ste najlepši i najuzvišeniji. Koliko se toga budete sećali toliko ćete biti dobri” ove reči je, prema svedočenjima učesnika studentskog protesta iz 1968. godine akademskim građanima, okupljenim u dvorištu Filozofskog fakulteta izgovorila Desanka Maksimović, naša čuvena pesnikinja.

Ove njene reči imale su, izgleda, proročki karakter. Jer, kad je protest završen mladi „revolucionari” otišli su vremenom svako na svoju stranu. Jedni su postali deo sistema, drugi su „batalili” ideološke rasprave i počeli da se bave praktičnijim stvarima, treći su se okrenuli nauci, četvrti će postati istaknute stranačke vođe... Ali, bez obzira na to što im je mladalački zanos vremenom splasnuo i što ih je život odveo različitim putevima gotovo svi su, kasnije, sa ponosom isticali da su bili „šezdesetosmaši”. Kako iz sadašnje perspektive, posle tačno četiri decenije izgleda ovaj studentski protest i šta je, od nekadašnjih ideala šezdesetosmaša ostalo?

Mada je povod za studentsku pobunu bio banalan, uzroci su mnogo dublji. Naime, te 1968. u Evropi i SAD levičarske ideje bile su veoma popularne. Rat u Vijetnamu, trka u naoružanju, ekonomska kriza, sve veća društvena nejednakost ali i pobuna protiv autoriteta učinili su svoje, tako da su na ulicama velikih evropskih gradova vođeni pravi „ratovi” između policije i levičarski nastrojene omladine. Imena Rudija Dučkea, Tarika Alija, „crvenog Denija” i ostalih studentskih vođa svima su bila poznata, a njihovi primeri svakako su uticali i na naše studente. Ali, imali su oni i dovoljno „domaćih” razloga za pobunu. Jer, bez obzira na prividni mir „Titova” Jugoslavija prolazila je kroz mnoga iskušenja. Unutarpartijski obračuni, decentralizacija zemlje, sve veća društvena nejednakost, nezaposlenost, odlasci na rad u inostranstvo, narastanje birokratije, težak položaj univerziteta, sve je to tištalo mladu generaciju. Bio je dovoljan samo povod da počne bura...

On je nađen u jednom incidentu do koga je došlo u noći između 2. i 3. juna kada su, zbog ograničenog broja mesta u salu Radničkog univerziteta u Novom Beogradu na priredbu „Karavana prijateljstva” mogli da uđu samo učesnici omladinske radne akcije, a ne i studenti. Usledio je fizički obračun između studenata, sa jedne, i akcijaša i redara, sa druge strane, a zatim i brutalna intervencija veće grupe policajaca, što je bilo dovoljno da se Studentski grad pobuni. Potom je, oko ponoći veća grupa studenata, gurajući ispred sebe zaplenjena vatrogasna kola krenula prema centru grada, navodi u svojoj knjizi „Društveni sukobi izazov sociologiji – Beogradski jun 1968” Nebojša Popov, jedan od učesnika protesta iz 1968. Ali, kod novobeogradskog podvožnjaka studente je sačekala milicija, koja je intervenisala i razbila demonstracije.

(/slika2)Sve je to studente uzbudilo i oni, sutradan, 3. juna održavaju veliki protest ispred Studentskog grada na kome donose odluku da krenu u grad, na protest ispred Savezne skupštine. Ali na tom ih je putu, opet kod nadvožnjaka, sačekala milicija u punoj „ratnoj” opremi. Bili su tu i neki od istaknutih političara (Veljko Vlahović, Miloš Minić, Branko Pešić) koji su pokušali da studente odgovore od protesta, iznad nadvožnjaka je kružio vojni helikopter, a po pruzi manevrisala parna lokomotiva. Pregovori nisu uspeli i usledila je nova „akcija” policije čije je pendreke osetio veliki broj studenata. U opštoj gužvi od pendreka je stradao i Miloš Minić. „Nepregledno more plavih uniformi rasprostrto je po padinama i među žbunjem kao na pikniku. Tu je i veliki broj đubretara. Jedni skupljaju studentske cipele, sandale, tašne, satove, jakne i sakoe i to stavljaju na ledinu. Drugi na lomači spaljuju studentske transparente”, sećao se reditelj Živojin Pavlović u knjizi „Ispljuvak pun krvi”, kako je taj prostor izgledao posle sukoba.

Ostalo je, uglavnom, istorija. Studenti su formirali akcioni obor i istakli zahteve, Savet univerziteta doneo je odluku o sedmodnevnom štrajku, a milicija blokirala fakultete i zabranila demonstracije. Centar otpora bio je Filozofski fakultet čije je dvorište sa unutrašnje strane i terasa sa spoljne u narednih sedam dana postali pozornica slobode. Odatle su studenti, profesori, umetnici, bivši revolucionari, radnici govorili o svemu što ih je tištalo. Tražili su da se uklone nejednakosti, smanji birokratija, humanizuje društvo, reši sve veći problem nezaposlenosti i pruži šansa mladima, zahtevali smenu Nikole Bugarčića, načelnika beogradske policije i drugih koje su smatrali odgovornim za batinanje, spaljivali novine koje su pisale da su oni huligani, a svoje zahteve definisali su u dokumentima poznatim kao „Rezolucija” i „Proglas”. Studente je predvodio Vladimir Mijanović (poznatiji kao „Vlada revolucija”) a među profesorima i javnim radnicima istakli su se Dragoljub Mićunović, Ljubomir Tadić, Svetozar Stojanović... Učesnici ovih protesta, kao studenti bili su i Sonja Liht, Vuk Drašković, Vladimir Gligorov, Milan Nikolić... Od umetnika koji su gostovali na „bini slobode” u sećanju je, sa interpretacijom Robespjera, naročito ostao Stevo Žigon, a dolazili su i Matija Bećković, Duško Radović, Ljubiša Ristić... Protest je, inače imao izrazito levičarski karakter. Beogradski univerzitet je 4. juna preimenovan u „Crveni univerzitet Karl Marks”, a fakulteti su bili oblepljeni Marksovim, Titovim i slikama Če Gevare, Mao Cedunga... U skladu sa tim bile su i njihove parole na kojima je pisalo „Dole crvena buržoazija”, „Studenti – radnici”, „Dole kneževi socijalizma”, „Posao svima”, ali i „Ne verujte štampi”, „Nećemo demokratiju u šlemovima”, „Recite birokrati da je nesposoban, pa ćete videti na šta je sve sposoban”...

Protest se ubrzo proširio i na ostale univerzitete – Ljubljanski, Zagrebački, Sarajevski... U Sarajevu je posle Beograda bilo i najbučnije. Tamo je došlo i do sukoba sa policijom, a u protestima na Sarajevskom univerzitetu istakli su se, pored ostalih, i Milorad Ekmečić, Rajko Petrov Nogo, ali i Radovan Karadžić. Za njega se čak govorilo da je zbog teksta u listu „Naši dani” bio isključen iz Saveza komunista.

Za to vreme vlast je bila u dilemi kako da obuzda protest. Da li silom (za šta su se naročito zalagali neki članovi SK Srbije) ili mirnim putem. Konačno, presudio je „vrhovni komandant”. On se u nedelju, 9. juna uveče, obratio javnosti i rekao „da su studenti u pravu”. Nije, doduše propustio da spomene i neke „neprijateljske elemente” među njima ali je i dodao „Ja sam došao do zaključka da je ogroman dio, mogu da kažem 90 odsto studenata poštena omladina o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa, koje smo videli samo kao đake u klupama za koje još nije vrijeme da se uključuju u društveni život naše zajednice...”

Kada je još neprikosnoveni autoritet „blagosiljao” studente, protest je mogao biti završen. Usledilo je veselje, razvilo se „kozaračko kolo”, a samo manji broj studenata i profesora, naročito sa Filozofskog fakulteta bio je za nastavak štrajka. Naravno, maršalov govor bio je samo trik. Od promena nije bilo ništa, vođe protesta uskoro su na svojoj koži osetile posledice svog angažovanja (izbacivanje sa fakulteta, oduzimanje pasoša, pozivanje na informativne razgovore, nemogućnost zaposlenja). Zbog svojih tekstova u „Studentu” probleme sa vlastima imali su i Nebojša Popov, Đorđe Vuković... Ostali su samo ideali, „ispljuvak pun krvi” i sećanje na poslednji, veliki uzlet levice.