I posle Tita – Tito

Pitali me ovih dana neki mladi ljudi, povodom 29. novembarskog dana, kada se iz Jajca iz godine u godinu izleže komunistička Jugoslavija, kako je to mogao neki Josip Broz da vlada Srbima i Srbijom? Dugačka je to priča, pomislih, ali su mi dve reči pale na pamet: strahovlada i propaganda. I jedna parola koja svedoči o te dve reči kada njega više nije bilo. I posle Tita – Tito.

Ova parola je trebalo da učini jedno stanje trajnim. Kod nas dakle, i danas, komunizam nije pao, ukoliko titoizam i dalje predstavlja politički uzor. Instalacije režima koje je postavila Crvena armija u istočnoj Evropi pale su zajedno sa padom Berlinskog zida, ali ne i u Beogradu, odnosno Titovoj Jugoslaviji. Nije pao, iako je i njega i nju „oslobađala” Crvena armija.

Kako to? Odgovor je jednostavan. Taj režim je pre Crvene armije, a i posle njenog odlaska, podržao Zapad, sa Engleskom na čelu. U tom višeslojnom političkom i strateškom aranžmanu žrtva je bila Srbija. Čak i tada, kao i sada uostalom, Srbija je paradoksalno optuživana da je Jugoslavija velikosrpska tvorevina.

To je uzrokovalo i politički patološku situaciju u kojoj i današnja Srbija više funkcioniše kao ostatak Jugoslavije, nego kao država koja ima sopstvenu istoriju nastanka. Uvođenje višestranačkog uređenja kao da je samo iskomplikovalo život ljudi. Istovremeno se odvija i rušenje države u kojoj ti ljudi žive.

Nije došlo do povratka onih vrednosti koje su bile osuđene na uništenje u komunizmu, a prišlo se jednom uređenju koje nije čak ni neoliberalizam, već razvratnički i pljačkaški liberalizam. Stoga ne čudi da se u mutnom najbolje snalaze prevejana „deca komunizma” i iz njih proisteklo seme drugih i drugačijih Srbija od one okupirane, ubijane i silovane Srbije.

One, koja je imala sopstveni, a ne ideološki identitet. One Srbije kakva je građena na njenim svetosavskim duhovnim i kulturnim vrednostima.

Niko nije obznanio da se vraćamo korenima srpske države, već smo državu „dobili” onako kako su neprijatelji Srbije hteli.

Od komunista u Jajcu, koji su nam s petokrakom urezivali i granice, do neoliberalnih moćnika sa Zapada, koji su bombardovali sve što je srpsko i tada i sada, i uvek sa porukom koju su delili sa komunistima: „Što manja  Srbija, to bolje – ako može da je nema”. Oni su, pre svega, ciljali Srbiju.

Tako dobismo državu „zahvaljujući” svima koji su napustili Jugoslaviju.

I zaista, ovo što zovemo Srbija samo spolja na nju liči. Suštinski je ona ostatak. Ostatak Jugoslavije i komunizma. Vlast i dalje imaju oni kojih više nema – titoisti. Oni imaju moć uticaja na društvena kretanja iako nema više komunista, ali zato ima „progresivnih snaga”, kao i medija koji to potvrđuju. I to, da je „bravar” bio sjajan lik. I trebalo mu je donositi štafete. I štrumpfete.

Valjda smo zaslužili tu sudbinu da „imamo njega za maršala”.

Putokazi i usmerenja za društvo dolaze od naprednih snaga. Javno mnjenje oblikovano je istim onim kvalifikacijama kao i u vreme „jednoumlja”, odnosno jednopartijske diktature onih koji u društvu najbolje znaju kuda i kako.

Tako je moguće da vlast u Srbiji razmišlja kako da se „razgraniči” od Kosova, baš kao i Tito, i njegovi sledbenici u Srbiji. To je ujedno i razlog zašto se mediji drže pod kontrolom. Mnogi su i ranije, kao i danas, atakovali na srpski integritet, ali nikada do sada to nije bio neko iz vrha vlasti. Da bi se to „prodalo” Srbima, odnosno kako pristati na prodaju vere za večeru, a da to bude legitimno, obavezno je da se Srbi ubede kako je neophodno zaustaviti „veliku Albaniju” na obroncima Kopaonika kako ne bi došli do Niša ili Kraljeva, recimo. Treba ih podsetiti da on, vlast, radi na opstanku Srba južno od Ibra, jer ukoliko ne dođe do „kompromisa” oni će biti ugroženi. U stvari, ne zna se ko je talac, oni ili mi, ali važno je izaći iz talačke situacije.

Sejanje straha od novih sankcija ili bar odsustva investicija, ide uz korak sa brigom za pripadnike snaga bezbednosti, penzionera i svih onih koji će umeti da računaju. Jer, ovde je u pitanju zemaljska, a ne nekakva nebeska Srbija. Neka Srpska pravoslavna crkva ponavlja priče o Kosovu kao svetinji do mile volje. „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporci”, govorio je Dositej u svom vremenu, a te reči ponavljaju bez osnova današnji rukovodioci.

Štapa i šargarepe, a onda i hleba i igara. I, sve po redu, baš kako je Tito vladao Srbima.

Profesor Beogradskog univerziteta

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista