O hrabrosti i strahu

„Učiniti prvi korak, izreći novu reč, ono je čega se ljudi najviše plaše”

Fjodor Dostojevski

U jednom nedeljniku nedavno je objavljen intervju sa mladom glumicom Hanom Selimović. Na pitanje: „Da li vas vaši stavovi koštaju?” odgovara: „Sve u životu košta. U tome je njegova lepota i njegov užas. Ali moji stavovi su neodvojivi od mene, oni gotovo da nisu stvar izbora, već nekog urođenog osećanja stvarnosti. Ja ne vidim drugi put za sebe. Ali taj put jeste i bolan. Uglavnom zato jer je to najčešće prilično usamljen put.”

Prokleto je teško biti hrabar. Javna reč boli. Javna reč košta. Zato se plašimo da glasno govorimo šta mislimo. Strah je neprestano prisutan u našim životima. Hrabrost povremeno. Plašimo se roditelja, učitelja, profesora, šefova… Plašimo se bolesti, starosti, plašimo se smrti. Hrabri smo jedino kada vodimo bitke sa zamišljenim neprijateljima.

Ovo je vreme straha. Kao da nad svima nama lebdi neka nevidljiva opasnost. Strah sputava svaki napredak i kreativnost. Mi se više ne plašimo šta će reći stručnjaci, mi se plašimo šta će reći političari. Mi se trudimo da se njima dopadnemo i ako znamo da je nivo njihovog ukusa i razumevanja umetnosti daleko ispod ukusa prosečnog gledaoca. Danas su u modi poslušni, a ne pametni... Ovo je vreme kukavica. Svako se zavukao u svoju rupu i ćuti. Svi čekamo da neko drugi obavi posao za nas. Da li će nas se stideti naši potomci? I da li će se pitati: zašto ste ćutali? Da li vas je bilo strah? Da ne izgubite ono što nemate?

Prijatelji nam menjaju mišljenje i političke stavove preko noći. Ne iz ubeđenja, nego iz interesa. Kome da verujemo? Danas data obećanja sutra se zaboravljaju. O našim životima ne odlučujemo više mi, nego neki drugi. Kome verovati i čemu se nadati? Deca nam se slikaju sa haškim osuđenikom na Sajmu knjiga. Crno postaje belo, belo postaje crno. Teraju nas da verujemo u neverovatne stvari. U stvari koje se protive zdravom razumu.

A iznad svega toga je strah. Strah je uvukao u sve pore naših života. Pristajemo na sve danas o čemu nismo mogli ni da pomislimo juče. Stidimo se sami pred sobom u svojoj samoći.

Od srednjeg veka čovek je naročito snažno u smehu osećao upravo pobedu nad strahom. I ona se nije samo osećala kao pobeda nad mističnim strahom (strahom božijim), kako piše Mihail Bahtin u svojoj knjizi „Stvaralaštvo Fransoa Rablea” i nad strahom pred silama prirode, već pre svega kao pobeda nad moralnim strahom koji sputava, ugnjetava i zamućuje ljudsko saznanje.

Pobeđujući taj strah smeh je izbistravao ljudsko saznanje i otvarao za čoveka svet na drugi način. Taj smeh koji je pobedio strah pred tajnom, pred svetom i pred vlašću neustrašivo je otkrivao istinu o svetu i o vlasti. On je stajao nasuprot laži i slavljenju, laskanju i licemerju.

Smeh ne oslobađa samo od spoljašnje cenzure, već pre svega oslobađa od velikog unutrašnjeg cenzora, od hiljadama godina vaspitavanog straha pred osvećenim u čoveku, pred autoritativnom zabranom, pred prošlošću, pred vlašću.

Danas je teško boriti se smehom protiv straha. Previše je straha, premalo smeha. Iza smeha se nikada ne krije nasilje. Kako ćemo živeti ako se plašimo sopstvene senke i svake javno izgovorene reči?

Jedina uteha je što je život u nama lepši i bolji od života oko nas.

Profesor FDU

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista