Prestroge profesore niko ne kontroliše

Svi oni koji su nekada bili predavači u školi ili na fakultetu, ili su pak sedeli u đačkim ili studentskim klupama, dobro znaju da ispitivač može na ispitu da obori svakog svog ispitanika. Kao ispitivači, profesori se obično dele na blage i stroge, sa više nijansi između te dve krajnosti. Na žalost, na nekim fakultetima se povremeno pojavljuju i oni za koje se može ređi da su maligno strogi. Na takvim predmetima se javlja grupa studenata koji godinama izlaze na isti ispit, zaostaju sa studijama, ne mogu da se zaposle, zasnuju porodicu i nastave normalan život. Neki od njih prinuđeni su i da zatraže pomoć psihijatra.

Maligno strogi ispitivači trebalo bi da budu predmet psiholoških istraživanja. O takvim profesorima se priča među studentima, kolegama, a nekada i u javnosti, čime stiču svojevrsnu slavu. I na fakultetu na kome sam ja proveo više od četiri decenije bilo je ovakvih profesora, ali koliko znam sada ih više nema. Sećam se jednog takvog, koji je kretao na ispit sa rečima: „Idem da obaram studente”. Iz mog iskustva, student optimalno znanje stiče pri prvom ispitu, eventualno drugom ili trećem. Nakon pet i više neuspešnih izlazaka na ispit, student postepeno pada na psihološkom planu, što za posledicu ima i degradaciju znanja. Međutim, kod nas nijedan od maligno strogih profesora nije bio kažnjen zbog svog štetnog delovanja. Oni nanose štetu pre svega studentima, a zatim i fakultetu, a takođe nanose svojevrsnu uvredu svojim kolegama, za koje bi se moglo reći da od studenata zahtevaju manje znanja.

Koliko znam, na svetskim fakultetima ovako nešto nije moguće. Tamo studenti imaju pravo da izađu na ispit samo dva-tri puta, posle čega gube pravo školovanja. Međutim, maligno strogi profesor bi već posle prvog ispitnog roka dobio od dekana crveni karton i morao bi da traži drugi posao. Kao što je bilo i u vreme moje karijere, i danas niko od merodavnih ne preduzima energične mere prema malignim ispitivačima – prodekani za nastavu, dekani, prorektor za nastavu, rektor, niti ministar prosvete.

Osvrnimo se na najveće među profesorima Beogradskog univerziteta. Mihailo Petrović nije poznat kao strogi ispitivač, već kao veliki matematičar i osnivač beogradske matematičke škole, to jest kao profesor naših kasnijih profesora. Neka bilo ko otvori udžbenik „Nebeska mehanika”, Milutina Milankovića. Malo ko od Milankovićevih studenata je mogao da do u detalje nauči sve složene aspekte ove visokoteoretske materije. Međutim, Milankovića niko ne pominje kao strogog, a pogotovu ne kao prestrogog ispitivača.

Na kraju bih pomenuo jednu anegdotu o Josifu Pančiću, iz knjige „Zapisi starog Beograđanina”, srpskog diplomate Koste Hristića, (oca kompozitora Stevana Hristića). Pančić je na ispitu iz botanike tražio od jednog studenta da kaže šta zna o biljci šafran. Student je ćutao, pa je profesor odlučio da mu pomogne rečima da je to cvet iz naših bašta koji rano u proleće cveta. Pošto ni ta pomoć nije bila dovoljna, profesor je nastavio da pomaže, podsećajući da se osušeni delovi ovog cveta koriste kao začin u supi. Na to je student progunđao: „Profesore, ja ne volim da jedem supu”. Profesor nije oborio studenta, već se sa osmehom obratio ostalima: „Kada svako od vas sedne za ispit, neka mi prvo kaže šta voli da jede”. To je bio veliki profesor, osnivač akademije nauka, čiji se spomenik nalazi u Studentskom parku.
Dr Dragan Stanković,
profesor ETF u penziji, Beograd