Zaostali grafit

Blagostanje "Najvedrije Republike" zavisilo je od njene moći na moru. Zato nije čudno što kompleks venecijanskog Arsenala zauzima trideset i dva hektara tako dragocene površine grada na ostrvima. Možda se može reći da je značaj brodogradilišta bio podjednak onome koji su za Mletke imale institucije. Bez brodogradilišta ne bi bilo ni odbrane ni trgovine.

Početkom dvanaestog veka dužd Ordelafo Falijer koncentrisao je radnike iz oko tri stotine malih brodogradilišta rasutih širom lagune na ostrva Zemeli – "Blizanci" na venetskom dijalektu – u istočnom delu grada. Izgradnja plovila postala je monopol Republike. Taj čin doneo je, uzgred, evropskim vokabularima i jednu novu reč: Dar Sina’a na arapskom znači radionica. Od tada su svi brodograditeljski zavodi postali "arsenali".

Na vrhuncu "Najvedrije Republike" u Arsenalu je radilo šesnaest hiljada mahom specijalizovanih radnika. Standardizacija ugradnih elemenata, njihove zalihe i dobra organizacija procesa proizvodnje učinili su da sklapanje galije, pogotovo u periodima povećane opasnosti, bude svedeno na i danas neverovatnih nekoliko sati.

Nova stvarnost nastala kolonizacijom transatlantskih prostora donela je postepeni kraj Republike. Ako je, mnogo ranije, savladana konkurencija u liku Đenove i Pize – to se nije moglo ponoviti sa flotama kojima je okean bio dostupniji i koje su se bolje snalazile izvan Mediterana. I pre no što je Napoleon prekinuo milenijumsku sukcesiju duždeva Arsenal je izgubio ulogu iz zlatnih vremena. Ipak, i za vreme Austrije, a i kasnije, kada je Venecija ušla u sastav Italije, prostor između Svetog Marka i Kastela ostao je domen ratne mornarice. Za civile je to postao zabranjeni grad.

Tek krajem dvadesetog veka vojska počinje da napušta uveliko oronula zdanja – prvi su za publiku otvoreni prostori Korderije, nekadašnje radionice za konopce, dugi više od tri stotine metara. Svake godine tu se odvijaju programi Venecijanskog bijenala. Potpuno preuređenje velikog prostora predstavlja veliki trošak čak i za komunu koja izmišlja najneverovatnije načine da iz džepova turista izbije novac. A duhu aktuelne umetnosti često pogoduje izlaganje u oronulim, tek malo doteranim odajama.

U delu Arsenala koji je ove godine određen za kineski paviljon delikatni ekrani sa video-projekcijama ritmično se smenjuju sa gigantskim, zarđalim rezervoarima za naftu. Pored "Tigra sa Istoka", u delu iz kojeg se tek povukla mornarica, nacionalne paviljone dobili su Turska i zemlja domaćin, koja je svoj veliki izlagački prostor, nukleus "Đardina", odavno prepustila međunarodnoj selekciji. Za taj "dugo očekivani povratak" Italija je odabrala doajena, velikana "arte povere" Đuzepea Penonea i mlađeg umetnika Frančeska Vecolija. Vecolijev rad "Demokrejzi" na dva ekrana konfrontira predizborne spotove imaginarnih kandidata na američkim predsedničkim izborima: Patrišu Hil i Patrika Hila. U ulogama kandidata pojavljuju se Šeron Stoun i Bernar Anri-Levi. Kao statista se, na sekund, pojavljuje i Alija Izetbegović u maskirnoj uniformi.

Vizuelna dinamika i razorna ironija ovog rada u potpunosti obuzimaju posmatrača. Zato će malo ko zagledati slabo osvetljene zidove iza ekrana. Tamo se, eto slučaja, nalazi još jedan, potpuno neprimećeni, takođe, veoma "politički" rad, doduše, nepoznatog autora i iz nepoznatog vremena. Moglo bi se reći – skoro istorijsko svedočanstvo. Ko zna pre koliko godina ili decenija neko od uposlenih u Arsenalu, neko ko je – pretpostavljamo – popravljao krov, instalacije ili tek imao visoke merdevine, izrazio je svoje oduševljenje tadašnjim italijanskim vođom i ispisao W. Il Duce. Organizacija složene međunarodne izložbe u fazi postavke obično se pretvara u haos: otud nije neobično što niko nije primetio izbledeo, ali i dalje veoma čitljiv grafit.

Dante je u dva maha posetio Veneciju. Prvi put 1306. a drugi, kao emisar Ravene, grada u kojem je proveo poslednje godine života, petnaest leta kasnije. O tome da je obilazak Arsenala na njega ostavio dubok utisak svedočanstvo nalazimo u dvadeset prvom pevanju "Pakla":

Kao što zimi vri paklina gusta

u arsenalu mletačkom kad obnavljaju

brodovlje, koje u plovljenju susta,

te neko novi brod za stanke ove

izgrađuje, dok drugi stavlja stupu

u rebra onih što već davno plove;

tu čuješ s pramca, onde s krme lupu;

taj plete uže, drugi vesla čine,

a onaj krpi na kom jedru rupu –

tako – ne s ognja, već s božje veštine –

tu gusta smola vri, i kud se gledne,

lepi se svud za obalne strmine.

Već dva stoleća u venecijanskom brodogradilištu nema te infernalne užurbanosti koju je opisao Dante. Ipak, pakao je prisutan, makar kao daleka reminiscencija. Za mnoge koji su živeli sredinom dvadesetog veka napućeni, kočoperni vođa kojem je nepoznati radnik Arsenala poželeo dug život nije značio ništa drugo nego – pakao.