Eutanazija, nego šta

Njutnu je, kažu, pala jabuka na glavu, a meni se desilo nešto sasvim drugo. Elem, pročitao sam u nekom tabloidu da je izvesna gospođa Žaklina, mislim, Žizel (74), inače, francuska lekarka, odlučila da se eutanazira kada napuni sedamdeset i sedam godina, i to u jednoj švajcarskoj klinici. U te svrhe već je uplatila deset hiljada švajcarskih franaka. Pogrešili ste ako ste pomislili da gospođa Žaklina boluje od neke neizlečive bolesti. Naprotiv, žena je sasvim zdrava, a sudeći po fotografijama, sasvim je lepa, pa, čak, i seksepilna. Starije čitaoce podsetiće na mešavinu Brižit Bardo i Žanu Moro, a ima nešto i od Marine Vladi.

Kada su je pitali: zašto se odlučila za eutanaziju, ona je, ovako, odgovorila: „Sa sedamdeset i sedam godina već nastupa starost, a starost je bolest. Opadaju sve životne funkcije, a ni seks nije više onakav kakav bih želela.”

Da skratim, gospođa Žaklina će za 77. rođendan ručati sa mužem i trojicom sinova, a onda će se lepo spakovati i otputovati za Švajcarsku, a u tome je njeni najbliži podržavaju. Naravno da sam jednu kolumnu u NIN-u posvetio gospođi Žaklini i mislio sam da će se moje interesovanje za eutanaziju na tome završiti.

Ali, ne lezi vraže, gospođa Žaklina počela je da me proganja i u snovima. Bajdvej, napunio sam sedamdeset i dve godine i bliska mi filozofija „bolesnog narcisa”. Počeo sam, polako, da shvatam koliko je hrabra, jaka i dostojanstvena ta žena koja, eto, neće da živi samo zato što joj „seks nije dobar kao nekada”.

Setio sam se i Berta Lankestera koji u Bertolučijevom „Dvadesetom veku” glumi vremešnog, držećeg zemljoposednika koji je, jednog jutra, u štali prišao mladoj seljančici koja je muzla kravu i hteo je, otpozadi, znate već šta da joj uradi. Ali, avaj, izneverila ga je muška snaga i on je, odmah, uzeo podeblji konopac i obesio se, tu, u štali na jednoj podebljoj gredi...

Naravno, može mi se prigovoriti da navodim ekstremne primere „bolesnih narcisa” koji bi se ubili i ako im mali prst zafali. Ali, gospodo draga, tako to počinje; prvo, zakaže seks, a onda redom sve počne da popušta, a vi idete linijom manjeg otpora, i, gle, ne primetite da već duže vreme nosite „pampers” pelene i gadno vam je samo kada se prvi put upi… u gaće. Kasnije to postane navika, sve dok ne legnete u postelju i iz nje više ne ustajete sve i da hoćete. I takvi nikakvi počinjete da zagorčavate život sebi i najbližima. To „pravo” da zagorčavate život bližnjima nije rezervisano samo za stare i iznemogle osobe. Uzmimo za primer do juče „supermena formule 1”, mislim, naravno na Šumahera koji mesecima leži nepomičan i u komi, i, koji, s vremena na vreme, sa lekarima i roditeljima „razgovara” samo – očima!? A bolnice su pune takvih slučajeva kod nas, a i u svetu. Lekari se, često, drže veoma licemerno Hipokratove zakletve kao pijani plota, a u čemu na svoju stranu imaju i Crkvu. Otud zakonske propise o eutanaziji u Evropi imaju samo Švajcarska, Belgija i Holandija.

Teolozi svih boja su, uglavnom, protiv eutanazije. Oni smatraju da je čovekov život puko vlasništvo boga, bez obzira na to kako se on zvao. Po njima čovek ne sme da se eutanazira ili, ne daj bože, da se ubije. Jer, je l’ da, „sve je u božjim rukama”. A Niče je, setite se, rekao: „Ako, čoveče, daš svoju dušu bogu, onda ko si ti jadniče!?” I. B. Singer je to rekao malo drugačije: „Čuješ li me, bog ne postoji! A ako i postoji, ja ću mu večno prkositi!” I da ne ređam dalje, da se ne pokrivam citatima mudrih ljudi. Od Prometeja do Hajdegera čoveku bi trebalo da je najdraža sloboda. Sve i ako nas je neki bog stvorio, on time ne zadržava čovekovo pravo da radi sa svojim životom šta mu je volja. Kao što ni roditelju nismo dužni da mu se slepo pokoravamo sve i ako nas je, je l’ da, on sigurno stvorio.

Razgovarajući s prijateljima i poštenim stručnim ljudima dobio sam iznenađujuće veliki podršku za pokretanje kampanje za legalizaciju eutanazije. Osnovali smo, već, i stručni tim koji predvodi Tanja Minčić Marković, advokatica iz Niša. Uveliko prikupljamo neophodna zakonska iskustva iz Švajcarske, Belgije i Holandije ne bismo li napravili što bolji zakon o eutanaziji.

Protivnici eutanazije saleću me pitanjem: zašto mi trčimo pred rudu sa zakonom o eutanaziji kada ga nema većina zemalja u Evropi? Na to odgovaram ovako: nijedna zemlja u Evropi nema ni zakon o zabrani izgradnje atomskih centrala, a mi smo ga doneli 1986. godine u jednopartijskom komunističkom parlamentu uprkos brojnim protivljenjima.

S tim istim divnim ljudima pokušaću da donesem i zakon o eutanaziji u Srbiji.

Pisac i kolumnista NIN-a

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista