Lutanje rukopisa „Na Drini ćuprija"

ODISEJA JEDNOG PREVODA

Gotovo slučajno, raščišćavajući podrumske prostorije sadašnji stanari zgrade u kojoj je živeo prevodilac Ivo Rotkvić naišli su na neke njegove rukopise. Pozvali su njegovu kćerku, pa je ona došla da pregleda pakete. Ostvarivanje namere da se Na Drini ćuprija štampa na esperantu traje od 1963. godine...

Često knjige, poput ljudi, imaju neobične sudbine. Tako su nesvakidašnja zbivanja pratila i prevod poznatog romana Iva Andrića Na Drini ćuprija na esperanto od njegovog nastanka do pojave u obliku knjige. Prevod je „čekao“ objavljivanje nešto duže od 55 godina. Interesantno da je dočekao da se u Srbiji predstavi 15. decembra, baš na Svetski dan esperantske knjige, odnosno na dan rođenja Lazara Ludovika Zamenhofa, kreatora ovog jezika.

Poznato je da je Švedska akademija nauka dodelila Ivi Andriću (1892-1975) Nobelovu nagradu za književnost 26. oktobra 1961. godine. Tako se naš književnik našao u probranom društvu svetskih literarnih veličina H. Sjenkjevića, R. Tagore, A. Fransa, Dž. B. Šoa, A. Žida, E. Hemingveja, A. Kamija i drugih, izazvavši interesovanje za ovu balkansku vetrometinu i naš mali jezik. To je istakao i sekretar Švedske akademije obrativši se Andriću rečima da je „za Švedsku akademiju bilo veliko zadovoljstvo da u vama nagradi predstavnika jednog jezičkog područja, koje do sada nije bilo zastupljeno u redu nosilaca nagrade“. Tada je, što je i razumljivo, počelo naglo prevođenje njegovih dela na razne jezike sveta, između ostalih i na esperanto.

O jeziku esperantu

U tadašnjoj Jugoslaviji je bio prilično jak pokret ljubitelja međunarodnog jezika esperanta. Pravo da se naziva međunarodnim jezikom esperantu je dala trajnost – to je jezik koji je nastao pre 131 godinu, preživeo mnoge promene u svetu, a danas njegovi zagovornici i poznavaoci postoje u 140 zemlja, a organizacije esperantista u 80 zemalja. Sve esperantske organizacije objedinjava Svetski savez esperantista (UEA) sa sedištem u Roterdamu. Procenjuje se da nekoliko miliona ljudi u svetu govori ovaj jezik, dok je za oko hiljadu njih to i maternji jezik. Deca, doduše, brzo nauče i majčin i očev jezik, pa mnoga deca iz esperantskih brakova imaju po tri „maternja“ jezika.

Dimitrije Janičić

INTERVJU
Stalno se pitamo šta nas još čeka

Iz očaja čovek može i da se vine uvis, poučen iskustvima s dna. To je dobra strana očaja. S druge strane, kad je prevelik, očaj čoveka može naterati da zanemi ili da presvisne. Čitamo kod Getea i ovo: oni koji su srećni treba dvostruko da se plaše, jer imaju odakle da padnu. A kolika je verovatnoća da će pasti?

Dragan Stojanović

U obilju domaće proze premalo je dobrih novela, a u knjizi Ćerka španskog borca Dragana Stojanovića, dugogodišnjeg profesora Opšte književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu i književnika, nalaze se tri kraće proze koje čine veliku razliku. Ovo izdanje objavio je Dom kulture „Studentski grad“, koji je na prošlom Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga posle 23 godine ponovo imao svoj štand. U okviru celine ovog dela, novele „Patro“, „Erihova smrt“ i „Ćerka španskog borca“ prate vremenski tok prelomnih događaja 20 veka. Počinju od balkanskih ratova, nastavljaju se Prvim i Drugim svetskim ratom, da bi crta zakonomernosti stradanja junaka iz naroda bila podvučena temom treće novele, po kojoj je knjiga i nazvana, a to je tiha nepravda otetog od pobeđenih u komunizmu. Sinovi koji nasleđuju sudbine poginulih očeva, slom starih imperija i rađanja novih ideologija, sudbine stvarnih i izmišljenih nacista, brze ljubavi koje su prekinute regrutacijama ili ustaškim pucnjima u leđa, laži koje su toliko puta prepričane da postaju istine, to su detalji koji tkanju ove proze daju nenadmašnu čitalačku privlačnost upravo i zbog neočekivanosti ishoda.

Da li bismo mogli da kažemo da je jedna od niti koje povezuju tri novele u knjizi Ćerka španskog borca odnos pojedinca i istorije, „o kompleksnom sagledavanju čovekovog položaja u istoriji“, što ste davno napisali u predgovoru Manovog Doktora Faustusa?

Za razliku od Mana, koji u pomenutom romanu pokušava do povuče liniju od Lutera do Hitlera, moja namera je bila da „rezimiram“ šta se nama od, recimo, Cerske i Kolubarske bitke do danas dogodilo i šta nije moglo da se dogodi, a trebalo je; otkud toliko apsurdnih smrti, umesto životnih obasjanja i ispunjenja, koja život čine vrednim življenja.

Marina Vulićević

IZLOŽBE
Jedan okvir menja sve

Iako je plakat za Dan mladosti 1987. najpre odabran na konkursu kao pobednički, njegovi kreatori su krivično gonjeni jer se doznalo da je ovo delo bilo redizajn nacističkog postera Riharda Klajna iz 1936. godine. „Jedan general je rekao da je plakat dobar, ali je crno-beli, pa deluje ’metalno’. Ja sam rekao da je to zato što je Tito bio metalski „radnik“, kaže Roman Uranjek, član grupe Irwin

Kontroverzni plakat iz 1987. kreiran za Dan mladosti

Poslednja decenija Titove vladavine u Jugoslaviji na kulturnom planu bila je obeležena izvanrednom kreativnom energijom čiji su nosioci, između ostalih, bili i  avangardni umetnički pokreti. Jedan od tipičnih predstavnika ovog pravca osamdesetih godina 20. veka bila je grupa Noje sloveniše kunst, nastala 1983. godine u Ljubljani, a koja je između ostalih obuhvatala pozorišnu trupu Sestre Scipio Našica (nazvane po rimskom imperatoru koji je naredio da se spale svi teatri u Rimu), slikarsku grupu Irwin, muzičku grupu Lajbah kao i dizajnersku grupu Novi kolektivizam. Članovi grupe Irwin i Novog kolektivizma Roman Uranjek i Miran Mohar bili su autori kontroverznog postera povodom dana mladosti 1987. godine koji je izazvao nesvakidašnji politički skandal u Jugoslaviji.

Roman Uranjek i Miran Mohar pronašli su nacistički poster na kojem je bio prikazan goli mladić s bakljom, nemačkim orlom i nacističkim krstom, a ovi umetnici su nacističke simbole zamenili socijalističkim – jugoslovenskom trobojkom i golubicom.

Iako je ovakav plakat najpre odabran na konkursu kao pobednički, njegovi kreatori su krivično gonjeni jer se ubrzo doznalo da je ovo delo bilo redizajn nacističkog postera Riharda Klajna iz 1936. godine.

– Otišao sam na sastanak gde su sedeli funkcioneri tadašnjeg Saveza komunista, predstavnici vojske i pokazao sam im naš plakat. Na tom sastanku, sećam se, bio je neki general koji je komentarisao da je poster suviše hladan jer je u crno-belim bojama, da je mnogo „metalan“. Inače mu se dopao. Ja sam se u trenutku dosetio, kada je on upotrebio reč metalan, da mu kažem: „Pa druže generale, Tito je bio metalski radnik, zato je to crno-belo i ’metalno’“. Ta moja primedba bila je ključna da se rad primi – priča nam Roman Uranjek jedan od kreatora kontroverznog plakata.

A onda se javio izvesni Gašić iz Niša koji je otkrio poreklo motiva, i vest je objavljena u Politici.

Marija Đorđević

GOSTUJUĆA IZLOŽBA
Sedam mudraca u šumi bambusa

Bez postulata, znanja i veština koje čine esenciju konfučijanstva ne bi mogla biti dosegnuta lična celovitost svakog od pripadnika elitnog sloja kineskog društva čiji svet oslikava izložba „Sva lica kulture. Slikarstvo i život učenjaka drevne Kine“ koja od juče traje u Narodnom muzeju Porcelanski tanjir u pet boja s prikazom ceremonije u Paviljonu feniksa, dinastija Ćing, vladavina cara Kangsija (1662−1722) Sedam mudraca u šumi bambusa, dinastija Ćing (1644−1911), autor Ju Ling, vodene boje na svili Figurina od trobojne glazirane keramike, dinastija Tang (618−907), iskopano 1957. u grobnici Sjenju Tinghui, grad Sijan, provincija Šansi

Sedam mudraca u šumi bambusa, dinastija Ćing (1644–1911), autor Ju Ling, vodene boje na svili (Foto: Nacionalni muzej Kine)

Minuciozna izložba koja nam do u detalj približava jedan više nego udaljen svet, najpre prostorno, potom idejno a onda, u najvećem broju artefakata i vremenski, sežući u vekove pre nove ere. Tako bi se u jednoj rečenici mogao dočarati raspon postavke „Sva lica kulture. Slikarstvo i život učenjaka drevne Kine“, prve međunarodnog karaktera organizovane u Narodnom muzeju od kad je letos ponovo otvorio svoje zdanje na Trgu republike i one kojom je na veliku scenu od sinoć svečano vraćena čuvena velika sala na drugom muzejskom spratu, prostor upamćen po tome što je oduvek bio ponosan domaćin brojnim tematskim izložbama.
Ako bi trebalo da se ukratko sublimira suština filozofije kojom odiše preko 110 eksponata na oko 200 kvadratnih metara izložbenog prostora, posebno parcelisanog za ovu priliku, bilo bi to ime Konfučije. Jer, lična celovitost na putu individuacije svakog od pripadnika elitnog sloja kineskog društva istaknutog u samom izložbenom naslovu ne bi mogla biti dosegnuta bez duboke posvećenosti postulatima, znanjima i veštinama koje čine esenciju konfučijanstva.

Milica Dimitrijević

FESTIVALI
Južno od severa, istočno od zapada

Program festivala Alternative film/video je široko koncipiran, uključuje raznolike radove i ne ograničava se na filmske i video-radove namenjene bioskopima, već i na audio-vizuelne pokretne slike namenjene galerijama i drugim izložbenim prostorima, kao i na umetnike s fluidnijim pristupom

Iz video-rada „Znam“ Jovane Ikonić, Srbija

Festival Alternative film/video (Dom kulture Studentski grad) uvek se posvećeno uključivao u regionalne tokove. Kada je osnovan, 1982. godine, koncipiran je kao nacionalni festival, fokusiran na audio-vizuelne radove koji su bili alternativa glavnom toku. U to vreme nacija se konstituisala unutar Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije, koja se sastojala od šest relativno velikih republika i dve autonomne pokrajine srednje veličine. Bilo je mnogo radova koji su se mogli uključiti, posebno zato što je postojao relativno veliki broj aktivnih kino-klubova u svim republikama. Jugoslavija je imala izvrsnu, mada potcenjenu, istoriju avangardizma u filmu i vizuelnim umetnostima uopšte, jedinstvenu i jaku tradiciju neprofesionalne kulturne aktivnosti koja je zvanično podržavana od države.

U 21. vek pomenute republike ušle su kao nezavisne, mada sa relativno slabijom produkcijom, kako iz ekonomskih, tako i iz političkih razloga. Ali čak i u zlatno doba socijalističke Jugoslavije region nije tretiran kao važan u očima imperijalnih centara moći u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi, a isto je i danas. Regionalna kinematografija smatrana je manjinskom, nesavršenom, neprevodivom i pogodnom da se sažima u anonimnu masu prezrenih „komunističkih“ kinematografija

Greg de Kjur mlađi

OPŠIRNIJE U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU