Duge cevi i južno od Ibra

Iz mraka, s one strane mosta u Kosovskoj Mitrovici, istrčava osoba sa baterijskom lampom i puškom. Tek sa nekoliko metara vidi se da je tamna uniforma, pancir. Krupniji muškarac iza njega jedva ga stiže i zauzima položaj ispred farova automobila, prst na obaraču kalašnjikova. Od njegove osvetljene i smešno preuveličane pojave trebalo bi da se uplaše putnici u našem automobilu. Međutim, panika je na drugoj strani, specijalci Rosu odmah posle strogog pregleda dokumenata trče na drugu stranu. Pokret „Oshtima” najavljuje mobilizaciju na severu Kosova, kod Gazimestana petnaest kilograma eksploziva, snažna svetla sa rotacija padaju u ravnomernom ritmu po spomeniku Kosovskim junacima. Staru kasarnu „Maršal Tito”, koja se još zvala i „Kosovskih junaka”, a danas „Adem Jašari”, čuvaju duge cevi policije Rosu.

Tako počinje dan vojske Kosova. Na jednoj strani je euforija, na drugoj loš osećaj i još jedno gubljenje nade da minimum pravde postoji. U Prištini je glasna muzika, u Gračanici tišina. Podignut je još jedan zid između Srba i Albanaca, podignut je zid između Srba i međunarodne zajednice, podignut je zid između Albanaca i njihovih nemoćnih zapadnih prijatelja, koji su im poručivali: „Nije vreme za vojsku”. Haradinaj i Tači odlučili su se za proverenu devizu: „Biraj najjačeg!” Samo on ima pravo da poništava sve obavezujuće dogovore, dokumenta, rezolucije i evropske vrednosti. On zna red na Kosovu i polaže pravo na Kosovo.

„Za mene, moju porodicu i za moje američke sugrađane, to je više od spoljnopolitičkog pitanja. To je lično pitanje”, izjavila je Hilari Klinton pre četiri godine u Prištini.

Ova rečenica je alternativni ustav Kosova, i u njoj je, zapravo, sadržano posmrtno slovo Evropi i njenim vrednostima na ovom parčetu Balkana. Jučerašnji rođendan vojske Kosova za većinu Evropljana, pa i Jensa Stoltenberga, generalnog sekretara NATO-a, jeste dan za žaljenje i, kako je rekao, „dolazi u pogrešno vreme”. U ovim opreznim sumnjama albanskih prijatelja krije se uzrok buduće nestabilnosti.

Iscrpljena briselskim pregovorima i predajom većine svojih nadležnosti, Srbija je saterana u ugao i nema više šta da ponudi. Hašim Tači je dobio sve, a nije dao ništa. Jučerašnji dan je kraj dijaloga Beograda i Prištine. Duge cevi i vojnici, koji bez reda ulaze u skupštinu Kosova, savršena su poruka Srbima i njihovim interesima. Oni su do danas, prema Ahtisarijevom planu i Ustavu Kosova, imali pravo da spreče ovakve odluke, a danas su zaobiđeni skupštinskim glasanjem. Ustav Kosova je ostao po strani, kao i ime vojne formacije.

Nacrt zakona o transformaciji Kosovskih bezbednosnih snaga u ministarstvo odbrane, nacrt zakona o transformaciji u oružane snage i zakon kojim je zvanično formalnopravno završena procedura formiranja kosovskih oružanih snaga, poništili su pravo i mogućnost Srba. Odmah posle ovog čina usledila su uveravanja Haradinaja da je to „vojska svih građana”, Tačija da se ovo „najbolji poklon za kraj godine”, ministar vojni je zahvalio Americi, a predsednik Skupštine Kadri Veseli poručio: „Čestitam vojnicima!”

U ovom, kako se smatra, poslednjem obračunu, Hašim Tači je isturio Ramuša Haradinaja da završi „istorijski posao”. Mitološki status koji uživa ova porodica i njen prvi čovek, koji nikada nije naučio da hoda po ravnom, jer mu noge propadaju kao da korača po prokletijskim vrletima, dozvoljava mu da dovrši nacionalni posao. Egzekutor Srba u ratu postao je, dvadeset godina kasnije, egzekutor Srbije u miru. Njega će se većina nerado sećati, a uživaće u plodovima njegove nacionalne misije. Jučerašnjim danom Hašim Tači je široko otvorio vrata Haga svojim saborcima iz OVK. Sada može da ih krije, predaje, pravi predstave i ucenjuje međunarodnu zajednicu.

U Gračanici – tišina. Na pustom putu albanska zastava vijori se iz automobila. Ona treba da kaže Srbima da su pobeđeni. Na pitanje šta misli o ovom danu i vojsci, jedan prolaznik kratko odgovara: „Još jedno zlo!” Politikolog Stefan Filipović tvrdi da je kompletna predstava u Prištini „jedna velika samoobmana. Dobili smo još jedan NATO bataljon, lako opremljen. Sve je ovo za unutrašnju političku upotrebu. Mislili smo da su Albanci pragmatičniji, ali i oni, kao i ostali Balkanci, padaju na najjeftiniji mogući populizam”.

U osnovi, jedina prava vojska na Kosovu jesu 450.000 dugih cevi u rukama albanskog stanovništva. Do ove brojke su došle Ujedinjene nacije, a njen razorni potencijal najbolje poznaju oni koji danas kontrolišu većinu političkih, ekonomskih i nacionalnih procesa na Kosovu. Te duge cevi su uvek spremne i tradicionalno okrenute protiv reda i države. Hašim Tači među njima teško prepoznaje svoje glasače, a u vojsci Kosova, koju on plaća, i među njihovim porodicama, ima sigurnih 50.000 glasova.

U Ulici Majke Tereze, bivšoj Vidovdanskoj, skupilo se dosta sveta, čuju se i čestitke, a iznad njihovih glava, većinom, vise američke zastave. Na stepeništu ispred Narodnog pozorišta, pred dvadesetak ljudi, mladi muzičari sa flautama protestuju i sviraju protiv korupcije.

Polako pada mrak u kasarni „Adem Jašari”, koju je NATO, zajedno sa okolinom i pravoslavnim grobljem, nemilosrdno bombardovao. Tu počinje parada, simbolični završetak celog procesa. Glavne zvezde na svečanosti su američki multifunkcionalni „hamviji”, a preko puta je nova, ogromna zgrada buduće američke ambasade.

Srbi u tišini, u Gračanici, imaju male planove i kratke puteve. „Idem do Mitrovice u poslednju turu nabavke za Svetog Nikolu. Završavam sve za slavu”, kaže profesor geografije Boban Jevtić. Srbi su navikli na ovakve „istorijske” događaje, za njih je sadašnji život istorija. Uklonjen je eksploziv kod Gazimestana, sitno provejava sneg, na putu slikar Nikola Ilić pušta pesmu Džonija Štulića: „Ili je nemir, ili je strast. Ima tog ovdje isuviše... Predah između ratova.”