Srbija može da iznenadi Ameriku

Dan Piterson (82), čuveni američki trener koji već 45 godina živi u Italiji, važi za velikog poštovaoca naše košarke, ali i za njenog velikog poznavaoca. Toliko toga zna o nama, da bismo mirne duše mogli da ga nazovemo „enciklopedijom srpske i jugoslovenske košarke”.

U Evropu je stigao 1973. godine, kad je preuzeo Virtus iz Bolonje (1973-79), a najduže i najbolje je radio u Milanu (1978-88), današnjem Armaniju, s kojim je u sezoni 1986/87. osvojio triplu krunu (prvenstvo, kup, Kup šampiona) što mu je donelo naziv trenera godine u Evropi.

Proteklih dana Piterson je bio gost Košarkaškog saveza Srbije (KSS), na obeležavanju 95 godina od dolaska prve košarkaške lopte u Srbiju i 70 godina od osnivanja KSS (KSJ). Bila je milina slušati ga na Svečanoj akademiji u Narodnom pozorištu, a još veće zadovoljstvo razgovarati s njim…

Zašto je Srbija „zemlja košarke”?

Srbija i nekadašnja Jugoslavija su evropska Indijana, a morate da znate da je Indijana srce američke košarke, država u kojoj je košarka kao religija i svako dete ulazi u taj čarobni svet već sa šest-sedam godina. Kao posledica toga, igrači s prostora bivše Jugoslavije, ali i iz još jedne druge zemlje, Litvanije, imaju nešto što bih nazvao lepotom igranja košarke. Imaju neverovatnu koordinaciju između tela i onoga što čine s loptom. Sjajni igrači za gledanje, koji klize po terenu, izuzetne tehnike, vrlo lucidni, znaju šta rade, imaju izvanredan instinkt… Ali ono što bih stavio u prvi plan kad pričamo o srpskoj, odnosno jugoslovenskoj školi košarke, to su centri koji sjajno dodaju. Rekao bih čak: centri koji razigravaju svoj tim kao plejmejkeri.

Kao, recimo, Jokić danas?

Da, svakako! Pa on je genije. Ili kao što je Litvanija imala Sabonisa. Međutim, ovde govorimo plejadi takvih igrača. Počev od Ćosića, preko Divca, do Jokića, da ne nabrajam sve. Takve sposobnosti je imao i Tomašević koji je sa Danilovićem naš domaćin ovih dana u Beogradu…. Vaši centri ubijaju protivničke odbrane. Hvataju loptu na jednoj strani i onda je predaju šuteru na drugoj strani. Usmeravaju loptu na sasvim drugačiji način, ne ka spolja, već ka unutra. To je genijalno. Svi vaši veliki treneri, kao Aca Nikolić, Ranko Žeravica, Mirko Novosel ili Dušan Ivković, uočili su tu prednost i to je postao jedan od zaštitnih znakova jugoslovenske škole košarke. To u Italiji zovu „Skola Slava”. To je u isto vreme prelep i vrlo efikasan način igranja košarke. Jugoslavija je tako vladala sedamdesetih godina prošlog veka i to krunisala zlatom na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980.

Oni koji žele da umanje taj uspeh kažu da su to bile „okrnjene olimpijske igre”?

Da, bio je bojkot, zbog kojeg nisu učestvovale Sjedinjene Američke Države, ali i da su učestvovale, ja sam ubeđen da bi Jugoslavija opet bila prva. Jer to je bila toliko kompletna ekipa, jaka na svim pozicijama. Žeravica i njegov pomoćnik Novosel su uradili sjajan posao. Ti igrači su imali neverovatan osećaj za igru, neverovatan instinkt, znali su u svakom trenutku šta je najbolje rešenje. Imao sam priliku da vodim ekipe protiv Kićanovića, Dalipagića i ostalih. Ne mogu da se setim meča na kojem je Dalipagić postigao manje od 30 poena. Vaši igrači su tako pametni. Oni ništa ne rade na silu, nikada po svaku cenu ne šutiraju, dodaju ili bilo šta drugo. Oni to rade lagano, instinktivno, nešto što u Americi nazivaju „Prinstonovim napadom”, a vi tako igrate već decenijama. Imali ste tu veliku prednost u šuterima i gipkim centrima koji umeju da razmišljaju. Vlade Divac je bio plejmejker sa 213 cm. Uostalom, Srbija je dala najviše igrača za NBA.

Ako ostavimo medalje po strani, šta je najveći doprinos srpske košarke svetskoj?

Dino Menegin i ja smo, u putu za Beograd, razgovarali o još jednom fenomenu srpske košarke. O toj velikoj plejadi sjajnih igrača koje je dao Partizan. Kićanović, Dalipagić, Divac, Paspalj, Đorđević, Danilović… To je prosto neverovatno da jedan klub ima takve asove. Ako me pitate za najveći doprinos Srbije svetskoj košarci, onda je to jugoslovenska škola košarke, a njen začetnik je Aca Nikolić. Jugoslovenska reprezentacija nije postojala pre njega. On je bio strpljiv. Preuzeo je reprezentaciju 1951. godine i deset godina nije uspeo da osvoji medalju i onda je došla srebrna medalja 1961. Njegovi pomoćnici su postali treneri, njegovi igrači su postali treneri. To je jugoslovenska škola, jedinstven način kretanja lopte i upotrebe centara.

Da li zaista verujete u „genetski faktor” koji je isticao prvi generalni sekretar Fibe Vilijam Džons kad je govorio o Jugoslovenima kao ljudima predodređenim za košarku?

Apsolutno, jer ovde se rađaju visoki igrači sa sjajnom koordinacijom pokreta, gipki centri, agilni, okretni kao baletani. Tu ste ostvarili veliku prednost.

Stalno se vraćamo na pitanje šta bi bilo na Olimpijskim igrama u Barseloni 1992. da je Jugoslavija u punom sastavu mogla da igra?

Bila bi to jedna od najinteresantnijih utakmica ikada. Mislim da bi selekcija SAD verovatno pobedila, zbog Džordana i Medžika, ali sa razlikom od možda pet poena. Dino Menegin i ja smo baš nedavno pričali o tome. On smatra da bi tim Jugoslavije, koji je igrao na Evropskom prvenstvu u Rimu 1991, postigao velike stvari u NBA kada biste sve te igrače zajedno prebacili tamo kao ekipu. Svako ko voli košarku voleo bi da je do tog meča došlo.

Šta biste poručili mladim igračima, kad je reč o značaju reprezentacija na njihove karijere, pošto smo svedoci da su nacionalni timovi malo kome prioritet?

Ako je košarka brod, onda je reprezentacija pramac koji utire put. Moram da istaknem da Saša Đorđević radi fantastičan posao u reprezentaciji Srbije. Tri srebrne medalje za četiri godine: svetska, olimpijska i evropska. Njegova najveća zasluga je to što je kod mladih uspeo da vrati ono najdragocenije, a to je ponos igranja za nacionalni tim. Međutim, svi svesni da je ovo novo vreme, da su stigle nove generacije, koje na košarku gledaju drugačijim očima, kroz ugovore koje sklapaju sa velikim klubovima. Srbija ne bi trebalo da brine, jer ima veliku tradiciju. Pogledajte samo Beograd koji je dao Crvenu zvezdu, Partizan, OKK Beograd, Radnički…  Svi u Italiji znaju za te klubove, jer su ih gledali na „Kapodistriji” u vreme kad je jugoslovenska liga bila bez premca u Evropi, a Serđo Tavčar prenosio mečeve. Pogledajte samo vašu ”veliku četvorku” - Boru Stankovića, Nebojšu Popovića, Radomira Šapera i Acu Nikolića - koji su uspešno pokrivali sve aspekte tog sporta: politiku, žurnalistiku, trenerski posao… To je dalo veliki podsticaj jugoslovenskoj košarci. Vi ste primorali Ameriku da se okane koledž igrača i da pređe na NBA igrače.

Da li Srbija ima šanse da pobedi selekciju SAD, možda već u na Svetskom prvenstvu u Kini 2019?

Srbija je u oba poslednja finala, na Svetskom prvenstvu i Olimpijskim igrama, izgubila glatko, ali ja mislim da je u određenim okolnostima mogla da prođe i znatno bolje. Suština je u tome da američkom timu pokažete u prvih pet minuta, ako je moguće i u prvih deset, da će to biti prava utakmica. Oni vole da završe posao brzo. Ako im u prvih deset minuta pokažete da će morati da proliju mnogo znoja da bi vas pobedili, onda je sve moguće. Sve mora da krene iz odbrane. Američki igrači vole da se postave superiorno u neposrednom kontaktu sa protivnikom, da mu dobace nešto tipa: „Daj, skloni mi se s puta”! Mislim da bi se iznenadili kada bi im neko uzvratio: „Hej ti, ja sam ovde i ostaću tu gde jesam. Ja te se ne bojim i znaj da ovde nećeš proći. Zagorčaću ti ovo veče”! Siguran sam da Saša (Đorđević) može da prenese takav impuls igračima, jer on je čvrst momak. Tu se traži kompletna igra: fizički snažna, mentalno čvrsta, tehnički savršena, od prvog do poslednjeg minuta. Tako da ako igrači Srbije uđu u meč sa stavom ubica, onda je, siguran sam, sve moguće.