Ka­fe-pri­ko­li­ca i da­lje sto­ji

Pre ne­ko­li­ko me­se­ci pi­sao sam u ovoj ru­bri­ci o ka­fe-pri­ko­li­ci u Blo­ku 21, na No­vom Be­o­gra­du. Me­sec da­na ka­sni­je u is­toj ru­bri­ci ob­ja­vljen je i moj do­pis „Či­je su na­še ze­le­ne po­vr­ši­ne (17. av­gust 2018. go­di­ne). Iako sam vi­še pu­ta pri­ja­vlji­vao ovaj pro­blem nad­le­žni­ma (čak su bi­le in­spek­ci­je na te­re­nu), ka­fe-pri­ko­li­ca i da­lje sto­ji na istom me­stu.

Da si­tu­a­ci­ja bu­de go­ra, ovaj mon­ta­žno-de­mon­ta­žni obje­kat, ko­ji je imao pri­vre­me­no odo­bre­nje do 1. no­vem­bra, a va­že­ću re­gi­stra­ci­ju do 23. no­vem­bra te­ku­će go­di­ne, po­stao je u me­đu­vre­me­nu pra­vo sme­tli­šte i ma­la de­po­ni­ja u ovom de­lu blo­ka. Na taj na­čin, jav­na ze­le­na po­vr­ši­na na ko­joj je po­sta­vlje­na pri­ko­li­ca do­dat­no je de­gra­di­ra­na i de­va­sti­ra­na, na­o­či­gled svih nas. Za tu de­gra­da­ci­ju i de­va­sta­ci­ju, na­rav­no, nad­le­žni od­ma­hu­ju ru­kom i iz­be­ga­va­ju bi­lo ka­kvu od­go­vor­nost. 

Ova za­bri­nja­va­ju­ća po­ja­va otva­ra dva ključ­na pi­ta­nja za na­šu ar­hi­tek­ton­sku pro­fe­si­ju. Pr­vo, si­stem obra­zo­va­nja ar­hi­te­ka­ta, ko­ji do­zvo­lja­va, sve­sno ili ne­sve­sno, da po­je­din­ci kao što je autor po­me­nu­te pri­ko­li­ce za­vr­ša­va­ju ar­hi­tek­ton­ske fa­kul­te­te u Sr­bi­ji i sti­ču zva­nje ar­hi­tek­te. Dru­go, si­stem funk­ci­o­ni­sa­nja ar­hi­tek­ton­ske pro­fe­si­je, gde se ova­kve po­ja­ve ne sank­ci­o­ni­šu i go­to­vo bes­po­go­vor­no to­le­ri­šu, a ko­je ne­mi­nov­no de­gra­di­ra­ju pro­fe­si­ju, ali i sa­mu ar­hi­tek­tu­ru, ko­ja je, u bi­ti, naj­ve­ća žr­tva ta­kvih „ar­hi­te­ka­ta”.

Oba pi­ta­nja uti­ču na kva­li­tet na­še ar­hi­tek­ton­ske prak­se, ko­ja je, čast iz­u­ze­ci­ma i ret­kim sve­tlim pri­me­ri­ma, do­ta­kla sa­mo dno u sva­kom po­gle­du. Zbog ta­kvih stva­ri i de­la­nja ne­sa­ve­snih po­je­di­na­ca, Be­o­grad nam vi­še li­či na ne­ku ka­sa­bu pred Is­tan­bu­lom, ne­go na pra­vu evrop­sku me­tro­po­lu. 

Dr Go­ran V. An­đel­ko­vić, univ. dipl. inž. arh.