Žrtvovana umetnosti

U poznatoj autobiografskoj prozi "Strah od pedesete" Erika Džong kaže: "Umetnički svet je bezdetan svet".

Posle otkrića da je nobelovac Ginter Gras bio član Hitlerovih eses jedinica, najnoviji šok koji je potresao spisateljske krugove odnosi se na otkriće da je Artur Miler, jedan od najpoznatijih američkih dramskih pisaca dvadesetog veka, imao sina Danijela, sa Daunovim sindromom, o kome nikada javno nije izrekao ni jednu jedinu reč. Možda je Monro bila jedino siroče koje je Miler mogao da voli, Monro koja je po svaku cenu želela da sa Milerom rodi dete i postane dobra jevrejska supruga.

Posle venčanja sa Milerom, Merilin Monro imala je dve opsesije: da živi košer i da Mileru na svet donese zdravo potomstvo. No, nije uspela ni u jednom ni u drugom. Kamere su detaljno zabeležile jedan od njenih pobačaja (Holivud nikada nije imao mnogo veze sa etikom i prirodnim pravom na privatnost). Snimak pokazuje Monro na nosilima, veoma bledu. Ona pokušava da se pridigne i da mahne kamerama, sa slabim osmehom lažnog optimizma (biti zvezda značilo je biti srećan makar i prisilno), dok su je smeštali u kola hitne pomoći. Čini se da je Monro odlučila da umre upravo tada, dok je javno gubila bebu, brak, Milera, sebe. Ruka koju je podizala da bi sebi oduzela život, kao da se polako počela da podiže upravo tada, veoma sporo, u jednom gotovo zamrznutom kadru koji je trajao narednih nekoliko godina. ("Glava je godinama govorila da ovako više ne može. Onda su pluća odlučila da joj pomognu", rekao je jednom o svojoj bolesti  Kafka).

Neotvorena pisma

Judžin je bilo ime koje je Artur Miler želeo za svog sina Danijela, ali je najvoljenije dete Judžina O’Nila bila kći Una, tamnokosa, nežna devojčica, umiljata, blistavog dara i inteligencije. Želela je da bude – glumica i otac, slavni dramski pisac i nobelovac irskog porekla, na ovu je želju samo odmahivao rukom govoreći da "je pred Unom sve vreme ovog sveta i da će se svakako predomisliti". No, Una uskoro upoznaje starijeg gospodina koji joj hitro izjavljuje ljubav i posle nekoliko nedelja poznanstva je – prosi. On je – slavni Čarli Čaplin, koji je stariji od Une nekoliko decenija. Judžin O’ Nil je kategoričan: ukoliko se kći odluči na taj brak, ona za njega više neće postojati. Una istrajava u svojoj odluci da se uda za Čaplina i uskoro se venčavaju. Do kraja Čaplinovog života, ostaće zajedno. Njihova kći Džeraldina Čaplin, u autobiografskom filmu o Čaplinovom životu, igraće svoju duševno obolelu baku, Čaplinovu majku. Nju je Čarli Čaplin, u mladosti, obilazio po duševnim klinikama gde je bila smeštena u Londonu. "Nedeljama sam hodao ispod prozora bolnice gde je majka bila smeštena i nisam imao hrabrosti da uđem", pisao je u autobiografiji o majci, koja je, takođe, bila glumica.

Vratimo se Judžinu O’ Nilu. Uninu odluku da postane Čaplinova supruga, on joj nikada neće oprostiti. Do kraja života, sa njom neće progovoriti ni reč. Uprkos tome, Una će mu pisati, često i po jedno pismo nedeljno. Sva njena pisma, neotvorena, Judžin O’ Nil čuvao je na noćnom stočiću pored svog kreveta. Do smrti ih je držao tu i sa njima je, pokraj sebe, preminuo. Ni jedno od njih nikada nije otvorio.

Možda je najtragičnija priča o gubitku deteta među umetnicima, gubitak druge kćeri Marine Cvetajeve, Irine, februara 1920, u surovim danima posle Oktobarske revolucije, u Moskvi. O tome , ona piše prijateljima Vjeri Zvjagincevoj i Aleksandru Jerofejevu: "Prijatelji moji! Meni se desila velika nesreća: umrla je u sirotištu Irina – 3. februara, pre četiri dana. I zato sam ja kriva. Toliko sam bila obuzeta Aljinom bolešću (malarija, povratni napadi) – i toliko sam se bojala da idem u dom gde je Irina bila smeštena (bojala sam se upravo toga što se sad desilo), da sam se ponadala u sudbinu... I sad se to dogodilo, i ništa se ne može popraviti. Saznala sam slučajno, odjednom – riđ konj i saonice sa slamom – kuncevske – prepoznala sam ih. Popela sam se, pozvali su me. ′Vi ste gospođa ta i ta?′ – Da. I rekli su mi: ′Umrla je bez bolesti, od slabosti′. Nisam otišla čak ni na sahranu – toga dana je Alja imala 40,7... da kažem istinu? – prosto nisam mogla. – Živim stisnuta grla, na ivici ambisa. Za sve je kriv moj avanturizam, olaki odnos prema teškoćama, najzad – zdravlje, čudovišna moja izdržljivost. I najzad – bila sam tako napuštena! Svako ima ponekog: muža, oca, brata – ja imam samo Alju, a Alja je bila bolesna i ja sam sva otišla u njenu bolest – i eto Bog me je kaznio... Druge žene zaboravljaju svoju decu zbog balova – ljubavi – haljina – životnih praznika. Moj životni praznik su pesme, ali ja nisam zbog pesama zaboravila Irinu – ja dva meseca nisam ništa pisala! Gospodo, ako Alju budem morala da dam u sanatorijum, doći ću da živim kod vas, spavaću makar u hodniku ili u kujni – preklinjem vas! – ne mogu da živim ovde, ugušiću se. Ili nas uzmite obe, kod vas je toplo, bojim se da će u sanatorijumu i ona umreti, svega se plašim, u panici sam, pomozite mi!"

Alja nije umrla u sanatorijumu, nadživela je Cvetajevu, koja je 1941. izvršila samoubistvo u Jelabugi (Rusija). Pre toga, u Udruženju pisaca Cvetajevu su odbili da prime da tu radi kao sudopera. Očajnički je tražila posao da bi prehranila sina, Mura. Alja je preživela i posle godina provedenih u progonstvima i logoru, čitav život je posvetila prikupljanju celokupnog literarnog opusa svoje majke Marine Cvetajeve.

Rastrojstvo Žane Modiljani

Još jedna kći pobrinula se da delo njenog oca ne bude zaboravljeno. Reč je o Žani Modiljani, čija je majka, pošto je slavni slikar preminuo od tuberkuloze i iscrpljenosti, iste noći izvršila samoubistvo, skočivši sa visoke zgrade, u osmom mesecu trudnoće. Žanu Modiljani podigla je Modiljanijeva rođena sestra i tokom života , Žana je napisala značajnu biografiju o životu i radu svog oca. No, kasnije, utonula je u alkohol i duševno rastrojstvo. Život je završila u jednom sanatorijumu.

Možda je izuzetak sudbina dece Silvije Plat i Teda Hjuza. Posle samoubistva Silvije Plat, koja je u kuhinji gurnula glavu u rernu sa odvrnutim plinom, dok su deca spavala u drugoj sobi, sin i kći nastavili su život. Kćer Frida nikada nije želela da daje izjave o majci, niti o ocu, ne želeći da optuži oca za majčinu smrt, što su godinama činili Silvijini brojni obožavaoci. (Naime, na grobu Silvije Plat, veoma često su njeni obožavaoci, sa nadgrobne ploče pored prezimena Plat, brisali prezime Hjuz). Frida Plat-Hjuz izbegava intervjue, pokušavajući da živi mirnim životom, svesna da postoji samo jedna stvar teža od umetnosti: biti potomak umetnika.

Umetnički život, naime, toliko je neprirodno naporan, surov i očajnički usamljen, da je u njemu beskrajno teško pronaći mesto za nešto tako osetljivo, povredivo i nežno, kao što je dete.