Svaki umetnik teži virtuoznosti

Za beogradski koncert sam izabrao dela Skarlatija i Betovena, jer sam baš želeo da ih sviram. Uglavnom sam biram repertoar za svoje nastupe, iako sam nedavno učio, po zahtevu organizatora, klavirski koncert Šostakoviča, za festival u Portlandu, kaže Aleksandar Serdar, pijanista i pedagog koji će se u ciklusu „Umetnik – urednik u gostima” predstaviti večeras u 20 časova u Kolarčevoj zadužbini. Sa svojim nekadašnjim studentom Andrijom Mamutovićem Serdar će u duu odsvirati i jedno Šubertovo delo.

Naš sagovornik se školovao na novosadskoj akademiji, a na njegovo umetničko sazrevanje su uticali Serđo Pertikaroli na Akademiji Santa Čečilija u Rimu i Leon Flajšer na Pibodi konzervatorijumu u Baltimoru.  Kao mladi pijanista učestvovao je na internacionalnim takmičenjima koja su mu omogućila da ostvari međunarodnu karijeru. Nastupao je samostalno i sa orkestrom u čitavom svetu, u poznatim koncertnim dvoranama i na značajnim festivalima. Predaje na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu, na Fakultetu umetnosti u Nišu i na Muzičkoj akademiji u Ljubljani.

Da li određenim izborom muzike šaljete neku poruku publici?

Birajući određeni repertoar ne razmišljam o poruci za slušaoce, jer bi to bilo pretenciozno. Svojevremeno je čuveni pijanista Artur Šnabel, koji je bio profesor mog profesora Leona Flajšera u SAD, rekao da je izvođenje odnos pulsa, ritma i dinamike. Odnos pulsa i ritma je odnos objektivnosti i subjektivnosti. To je u potpunom saglasju sa prirodom. Puls je nepomerljiv u svom otkucaju, onako kako je nepomerljiva i precizna zemljina rotacija, a u okviru nepomerljivog pulsa događa se pomerljivi ritam, slobodno kao sam život. Perfektan odnos ta dva parametra daje harmoničnost izvođenju i izaziva osećanje zadovoljstva i mira kod slušaoca.

U ranoj mladosti ste osvajali važne nagrade, koje od njih su bile presudne?

Pijanisti imaju svoja značajna internacionalna takmičenja. Primer jednog takvog kod nas je takmičenja Muzičke omladine u Beogradu, koje je inače član ženevske asocijacije internacionalnih takmičenja. Osvojio sam nekoliko prvih nagrada na takvim stranim konkursima u Verčeliju i Monci u Italiji, koja su mi donela veliki broj koncerata u toj zemlji. Jedno od najznačajnijih za mene je bilo „Artur Rubinštajn” u Tel Avivu, gde sam u finalu osvojio četvrtu nagradu, a to mi je pored koncerata donelo i menadžera u Parizu, koji organizuje moju karijeru. Tu sam snimio i kompakt disk za diskografsku kuću „EMI“ i svirao veliki broj koncerata.

Školovali ste se osim u Srbiji i u Americi i Italiji, kakva iskustva nosite iz ovih sredina?

U Americi, Italiji i Francuskoj sam boravio od 1987. do 2003. To je bio za mene najznačajniji i najproduktivniji period u kom sam učio da živim i da budem internacionalno konkurentni, profesionalni pijanista. Nagrade i koncerti su potvrdili da sam u tome donekle uspeo. U sredinama u kojima sam boravio prijalo mi je postojanje klasične muzike u smislu da građani u određenim godinama počinju da slušaju i vole klasičnu muziku. To opravdava ogroman broj koncerata i festivala u tim zemljama. Nedavno sam nastupio na pijanističkom festivalu u Lilu u Francuskoj koji je trajao četiri dana, u četiri sale od 12 časova do kasno u noć. To je bilo divno videti jer to opravdava moje bavljenje pijanizmom i školovanje mladih. Kontinuirano nastupam u inostranstvu. Svakog meseca imam koncert sa solo repertoarom, orkestrom, u duu ili sa kamernom grupom. S obzirom na to da sam aktivan kao profesor, koncertna aktivnost nije takva kakva je bila u mlađim danima.

Da li muzika trpi u ovom vremenu brzine, vrhunskih tehničkih dostignuća i virtuoznosti po svaku cenu?

Virtuoznost je uvek postojala i bila prioritet pri izvođenju i bez nje nema potpune superiornosti nad instrumentom. Još je Betoven imao svoje prstne vežbe. Njegov učenik Karl Černi je napisao ogroman broj etida za razvoj virtuoznosti na klaviru. Šopen je imao svoj metod, a u 20. veku su se mnogi pijanisti posvetili analizi klavirske tehnike. List je bio jedan od najvirtuoznijih pijanista (po predanju), a kompozicije Frederika Šopena poseduju izuzetno složenu virtuoznost. Zar nije težnja svakog umetnika da dostigne virtuozitet na svom polju? Žongler u cirkusu mora da je virtuoz. Slikar i hirurg takođe, svaka profesija to zahteva. Pijanista bez vrhunske virtuoznosti i nije profesionalni umetnik.