Etno grupe i čuvari tradicije

Tradicija je danas, verovatno više nego ikada, postala neizostavan deo političkog, ekonomskog i ko zna kakvog još marketinga. Ono što čudi jeste upadljiv nedostatak potrebe za njenom dekonstrukcijom, dubinskim sagledavanjem problema i odgovorom na pitanje zašto je baš tradicija ta magična reč kojom se nastoji (i uspeva?) da proda čitav niz proizvoda i ideja, koje, manje-više i nemaju neke veze sa realnim nasleđem

Tradicija sublimira najviše vrednosti jedne epohe, naglašavajući i ujedinjujući one (idealne) obrasce pojedinačnog i kolektivnog postojanja, koji predstavljaju ne samo željenu nego i dostižnu meru ljudskosti i slobode.

Jasno je da ono što danas nosi etiketu tradicionalnog ni izbliza ne odgovara gornjem opisu. S obzirom na to, postavlja se pitanje mogućnosti i potrebe razgraničavanja tradicije od tradicije, odnosno razlikovanja onoga što zaslužuje da bude označeno ovim pojmom i onoga što iza njega sakriva svoju površnost.

Izvorno i tradicionalno

Ovo pitanje svakako se ne odnosi na probleme kao što je onaj u vezi sa poreklom sarmi, gibanice, ajvara i ljutih papričica. Međutim, kada se radi o različitim aspektima duhovnog nasleđa, onda zanemarivanje ovog pitanja ide u prilog produbljivanju veoma ozbiljnih kriza identiteta, koje su već dugo vremena aktuelne na našim prostorima.

Imajući u vidu istorijske činjenice diskontinuiteta u okviru naše narodne tradicije, izvorna muzika predstavlja jedan od retkih živih "materijalnih" dokaza postojanja ne samo određenih obrazaca tradicionalnog života i mišljenja, nego i svojevrsnog mikrokosmosa koji teži da transcendira često tešku i rigidnu svakodnevicu.

Iz ove "kuhinje" proizašao je i takozvani etno trend", aktuelan u muzici poslednjih dvadesetak godina. Iako je nastala kao rezultat procesa reaktuelizacije tradicije, "etno muzika" je na nju podsećala samo po svojim formalnim karakteristikama (mada često pribegavajući sinkretističkim poduhvatima nepoznatim u tradicionalnim obrascima), dok joj je sadržaj bivao potpuno lišen suštinskog smisla i funkcija narodne pesme.

No, sve bi ovo bile notorne i za ovo pisanije ne posebno zanimljive činjenice da, barem u našem okruženju, etno muzika nije predstavljana kao tradicionalna. Zbog čitave ove zabune najmanje se može prigovoriti autorima i izvođačima. Mnogi među njima se nisu previše ni upuštali u imenovanje svog stila, dok su drugi koketirali sa pojmovima osavremenjivanja i dinamičnosti tradicije, priznajući svoje intervencije na originalnom nasleđu. Najveći doprinos mraku neznanja i neraspoznavanja dale su pojedine institucije od nacionalnog značaja, koje su ugledom koji uživaju u javnosti, s jedne strane i nekritičkim pokroviteljstvom s druge, pružile neupitni legitimitet ovoj pojavi. Među njima značajno mesto zauzima Srpska pravoslavna crkva.

Iako ima dosta primera da su na različitim crkvenim svečanostima i proslavama učestvovale razne "etno grupe", koje su predstavljane kao čuvari tradicije, ovde imam na umu prvenstveno jednu akciju, za koju smatram da je tokom poslednjih nekoliko godina učinila najveću štetu poimanju srpskog tradicionalnog nasleđa. Radi se o akciji obnavljanja manastira Đurđevi stupovi, u okviru koje je, sa ciljem prikupljanja prihoda za ovaj poduhvat, organizovan veliki broj koncerata širom Srbije. U početku je sadržaj dešavanja bio šarolik – na koncertima su učestvovale različite grupe i pojedinci – poznati glumci i javne ličnosti, sastavi koji su izvodili izvorne pesme u njihovom autentičnom obliku, kao i oni koji su pevali i svirali različite obrade u "etno stilu", veliki broj horova i znatan broj rok i pop muzičara. Ovakva koncepcija nije bila suviše sporna – svako je davao ono što je imao, a simbolika zajedništva i tema okupljanja nadilazila je i u drugi plan stavljala raznorodnost umetničkih izraza. Vremenom se, međutim, "trupa" smanjivala, da bi na kraju bio obrazovan vokalno-instrumentalni sastav "Stupovi", sastavljen od nekolicine pojedinaca iz različitih muzičkih grupa. "Etno zamešateljstvo" koje je širom zemlje prezentovao ovaj bend premašilo je sve do tada viđene pojave ove vrste. Kitnjasti muzički aranžmani, situaciji i povodu neprimereno scensko ponašanje u kome dominira vrckanje, skakutanje i iznad svega koketerija sa publikom, u čijim su prvim redovima često preovladavale crne mantije (što svešteničke što monaške), te pozivanje na važnost očuvanja tradicionalnog, nacionalnog i verskog učinili su da "Stupovi" postanu supstrat izmišljene, izvrnute i zloupotrebljene tradicije. Umesto da podseti na tragiku i istorijskih i aktuelnih stradanja, umesto da sugeriše ozbiljnost sadašnjeg trenutka i podstakne na saosećanje i razmišljanje, grupa je pružala dobru zabavu u stilu "hleba i igara", ostajući tako na površini kompleksne stvarnosti.

Crkva i rokenrol

Koliko je stvar otišla daleko potvrdila je nedavna polemika oko izjave mitropolita Amfilohija o vrsti nadahnuća i suštini muzike poznatog sastava Rolingstons. Izjava je, od strane dela javnosti, protumačena kao dokaz konzervativnosti Srpske pravoslavne crkve, a glasu naprednog mnjenja pridružio se i jedan beogradski roker, inače učesnik akcije "Podignimo Stupove". On se osetio pozvanim da odbrani tradiciju rokenrola, ali i otvorenost Crkve ka modernizacijskim procesima. Ovaj mladi gospodin je kao primer potonje naveo upravo poduhvat  "Podignimo Stupove".

Iako ovaj događaj svedoči o složenosti savremenih problema uloge, načina, mogućnosti i volje Crkve da se uhvati u koštac sa višeznačnim i sveobuhvatnim procesima modernizacije, on navodi i na jedan jednostavan putokaz u pitanjima prepoznavanja tradicije. Naime, ako je tradicija svaka pojava dužeg trajanja, onda možemo da govorimo o raznim i različitim tradicijama: o tradiciji roka, panka, folka, o tradiciji modernizacije i tradiciji propadanja. O njihovom sadržaju, vrednostima i usmerenjima, moramo, međutim, da sudimo na osnovu njihovih realnih posledica na naš život i na naše unutrašnje biće.