Mađarska – inkubator nacionalizma

Država koja je nekada bila primer uspešne postkomunističke transformacije postala je model meke autokratije koja u obnovljenom jednopartijskom miljeu prkosi ustaljenim normama Evropske unije i liberalnim principima na kojima počivaju demokratska društva. Mađarska se nametnula kao pionir borbe protiv „dekadentne” EU, a premijer Viktor Orban danas je najpoznatiji evropski političar koji, upravljajući sistemom poznatim kao „neliberalna demokratija”, cementira konzervativni šovinistički nacionalizam.

Opsednut apokaliptičnim vizijama rata sa islamom, Orban je, koristeći retoriku krajnje desnice, žestoko kritikovao Brisel za to što je dopustio da u Evropu uđe više od milion migranata koji „prete vrednostima hrišćanske civilizacije”.

U odbrani od najezde muslimanskih „osvajača”, podizao je zidove i aktivirao mađarski nacionalizam ponosno govoreći o „kulturnoj kontrarevoluciji” protiv liberalne Evrope, njene globalizovane politike, multikulturalnosti i načina života.

Misionarski posvećen „razobličavanju hipokrita u Briselu”, Orban se za kratko vreme nametnuo kao promoter neliberalne platforme i stekao saveznike u ostalim članicama Višegradske grupe – Poljskoj, Češkoj i Slovačkoj.

Već posle prve izborne pobede 2010, Ustavni sud popunio je svojim lojalistima, promenio izborni sistem u korist vladajuće stranke Fides, stvorio mrežu korumpiranih oligarha koji finansiraju njegovu partiju, dok je saveznicima omogućio kontrolu nad institucijama. Sistematski je sprečavao kritike po medijima otpustivši oko hiljadu ljudi iz javnih servisa. Izvršio je čistku poznatih liberalnih intelektualaca, akademika i profesora.

Četiri godine kasnije saopštio je da će označiti kraj liberalne demokratije i stvoriti „neliberalnu državu” poput Rusije ili Turske, gde lideri ne moraju da se brinu za to da li će ih neko kontrolisati.

Vešto manipulišući nacionalnim okupljanjem, eksploatišući nedostatak vizija i ideja političke levice i pravdajući svoju politikom potrebom da se raščisti sa „ostacima komunizma”, u aprilu je dobio treći uzastopni mandat kako bi nastavio da utvrđuje politički projekat koji sve manje ima veze s demokratskim ustrojstvom.

Smatran svojevremeno za neposlušnog, glasnog populistu sa političke periferije, Orban je postao redak evropski miljenik Donalda Trampa, dok je njegova rešenost da sruši posleratni liberalni konsenzus jedan od najvećih izazova za Evropu.

Proglašavajući 2018. za „godinu velikih borbi”, Orban je zemlju vratio u jednopartijska vremena kontrole institucija, slabašne vladavine prava i pritisaka na organizacije civilnog društva. U međuvremenu su se njegov zet i prijatelji iz mladosti enormno obogatili.

Orban je Mikloša Hortija, saradnika nacista koji je upravljao Mađarskom tokom Drugog svetskog rata i hiljade Jevreja poslao u smrt, proglasio za „izuzetnog državnika” i oglušio se o apel mađarske jevrejske zajednice koja zahteva da vlada prestane sa antisemitskom kampanjom protiv Džordža Sorosa.

Uzvratio je donošenjem posebnog „anti-Soros zakona” pošto mađarskog Jevrejina, američkog finansijera i svog davnašnjeg mentora, optužuje za podršku liberalnim nevladinim organizacijama i za kritiku politike prema migrantima.

Pitanje je da li će 1.500 studenata iz stotinu zemalja naredne godine moći da nastavi studije na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti čiji je osnivač Soros. Posle gotovo dvogodišnje kampanje protiv univerziteta da je „agent” Sorosa, njegovo sedište je prebačeno za Beč, što je prvo iseljenje univerziteta u istoriji EU.

Preuzeta je kontrola nad akademijom nauka i univerzitetima. Pišu se novi školski programi.  Na meti režima posebno su pisci, umetnici i muzičari koji kritikuju vladu. Rehabilituju se pisci koji su nekad bili optuživani za veze sa nacistima i drugim desničarskim i antisemitskim grupama.

Provladini mediji prozivaju autore koji nedovoljno podržavaju premijera. Vlasnici više od 400 novina, TV i radio kanala, novina i veb-sajtova su „prihvatili” da budu stavljeni pod kontrolu letos osnovane holding kompanije kojom upravljaju ljudi bliski vlastima, uključujući i Orbanovog privatnog advokata.

Mađarska je, po ocenama Fridom hausa, od dolaska Orbana na vlast od „konsolidovane demokratije” pala na „polukonsolidovanu”, dok su medijske slobode zabeležile pad od 50 mesta.

U oktobru su ukinute rodne studije na univerzitetima pošto je sadržaj predmeta dijametralno suprotan „vrednosnom sistemu vlade”. Konzervativci su odlučni da u sklopu promocije otadžbine, nacije i „mađarskog života” sačuvaju „vrednosti porodice”. „Želimo da našim devojčicama najveći stepen samoostvarenja bude to da nam rode unuke”, smatra predsednik parlamenta i jedan od ključnih ideologa Fidesa. Beskućništvo je proglašeno za krivično delo.

Evropa je dugo bila zatečena, a u septembru je konačno reagovala na režim koji diskredituje osnovne vrednosti na kojima unija počiva. Poslanici Evropskog parlamenta su aktivirali proceduru kažnjavanja Mađarske – tzv. nuklearnu opciju – zbog „kontinuiranog gaženja demokratskih principa” i „podrivanja demokratije”.

Parlament u Strazburu prvi put je protiv neke od država članica aktivirao član 7, koji, između ostalog, predviđa mogućnost uskraćivanja prava glasa Mađarskoj kad je reč o odlukama koje donosi EU.

Izuzetno je, međutim, teško kazniti zemlju koja je u EU. Neophodna je saglasnost svih da bi se neka članica kaznila zbog kršenja propisa vladavine prava. Dovoljan je veto Poljske, koja deli mnoge principe Orbanove vladavine, pa da Mađarska prođe bez kazne.

Namera Brisela i nije kažnjavanje ili izolacija, već ubeđivanje vlasti u Budimpešti da prihvate kompromis koji je u skladu sa ključnim vrednostima EU, ali Orban osporava pravo unije da se meša i najavljuje da Mađarska „neće pristati na ucene”.

Članstvo u EU je neophodno Mađarskoj. Veliki deo bruto nacionalnog proizvoda generišu nemačke kompanije i fabrike na njenoj teritoriji. Fondovi EU obezbeđuju 47 miliona evra nedeljno.

Orbanova politika puna je kontradikcija. Za EU i protiv EU. Za sada premijer uživa u tome da je ikona neliberalne Evrope.