Kupoprodaja

Sr­bi­ja je du­bo­ko po­de­lje­no dru­štvo. To je či­nje­ni­ca i mno­gi će re­ći da to ni­je ni­šta no­vo i da ta­kva po­de­la po­sto­ji mal­te­ne od­u­vek. Ne­ki će re­ći da je to po­de­la iz­me­đu pr­ve i dru­ge Sr­bi­je, ne­ki da je reč o po­de­li iz­me­đu do­mi­nant­ne i ne­po­želj­ne eli­te, ne­ki će go­vo­ri­ti o za­pad­nja­ci­ma i ru­so­fi­li­ma, ne­ki o po­tom­ci­ma par­ti­za­na i po­tom­ci­ma čet­ni­ka, ne­ki o na­ci­o­na­li­sti­ma i gra­đa­ni­sti­ma. Sve te po­de­le za­i­sta po­sto­je, ali one kao ta­kve ni­su pre­te­ra­no pro­ble­ma­tič­ne. Da, sta­ri slo­gan ve­li da „sa­mo slo­ga Sr­bi­na spa­sa­va”, ali ide­ja o sve­na­ci­o­nal­nom kon­sen­zu­su i slo­zi se sko­ro po pra­vi­lu opa­sno bli­ži fa­ši­zmu. 

Uo­sta­lom, stvar je op­šte­po­zna­ta, ter­min „fa­ši­zam” eti­mo­lo­ški po­ti­če od ita­li­jan­skog „fa­scio” što zna­či „snop”, a opet po­ti­če od la­tin­skog „fa­sces” u zna­če­nju „snop pru­ća”. Ide­ja je jed­no­stav­na: je­dan pru­tić je la­ko slo­mi­ti, dok je snop prak­tič­no ne­sa­lo­miv. U tom smi­slu, tre­ba sa sta­no­vi­tom sum­nji­ča­vo­šću po­sma­tra­ti sve po­zi­ve na bez­u­slov­nu slo­gu. U sva­kom de­mo­krat­skom dru­štvu je pri­rod­no da po­sto­je mno­go­broj­ne po­de­le. Već i u sa­mom kon­cep­tu vi­še­stra­nač­kog si­ste­ma se pod­ra­zu­me­va da će raz­li­či­ti lju­di da po­dr­ža­va­ju raz­li­či­te par­ti­je. 

Je li on­da pro­blem to što je Sr­bi­ja du­bo­ko po­de­lje­no dru­štvo? Da, ali raz­log je u na­ra­vi i in­ten­zi­te­tu ključ­ne po­de­le u srp­skom dru­štvu. To ni­je ona po­de­la ko­ja se u jav­no­sti naj­če­šće i naj­stra­stve­ni­je po­ten­ci­ra; to, da­kle, ni­je po­de­la na vlast i opo­zi­ci­ju. Po­de­la na vlast i opo­zi­ci­ju ta­ko­đe po­sto­ji u sva­kom de­mo­krat­skom dru­štvu, ma­da ni­je po­svu­da do­ži­vlje­na kao pre­sud­na po­de­la na ni­vou ži­vo­ta i smr­ti. Po­ten­ci­ra­nje te po­de­le kao su­štin­ske slu­ži za pri­kri­va­nje one po­de­le ko­ja je za­i­sta naj­va­žni­ja. 

Ugru­bo go­vo­re­ći, ključ­na po­de­la u srp­skom dru­štvu je kla­sna, ma­da se ni o tim kla­sa­ma ne mo­že go­vo­ri­ti u ne­ka­da­šnjim ka­te­go­ri­ja­ma. Ni­je vi­še reč o be­lim i pla­vim oko­vrat­ni­ci­ma, o pro­le­te­ri­ja­tu i po­šte­noj in­te­li­gen­ci­ji, o vred­nim čla­no­vi­ma ši­re dru­štve­ne za­jed­ni­ce i so­ci­jal­nim pa­ra­zi­ti­ma. 

Reč je o bru­tal­no jed­no­stav­noj po­de­le na bo­ga­ta­še i si­ro­ti­nju. Sred­nja kla­sa je odav­no na umo­ru, a usko­ro je uop­šte ne­će bi­ti  Po­čet­kom ove go­di­ne, Ma­ja Krek je u svom iz­vr­snom tek­stu po­sta­vi­la pi­ta­nje: Šta zna­či „pro­seč­na za­ra­da” ako je ve­ći­na ne­ma, po­ka­zav­ši ube­dlji­vo da je po­lo­vi­na od­ra­slog sta­nov­ni­štva Sr­bi­je je 2016. ima­la ukup­ne pri­ho­de ma­nje od 213 evra, tri če­tvr­ti­ne su ima­le pri­ho­de ma­nje od 312 evra, a 80 od­sto lju­di je pri­ma­lo ma­nje od 344 evra.

Sve sta­ti­stič­ke in­for­ma­ci­je i na­ja­ve o pro­seč­noj pla­ti ko­ja me­se­ci­ma ple­še po cr­ti ne­gde iz­me­đu 400 i 450 evra, kao i sve na­ja­ve o sko­ra­šnjem do­se­za­nju „ma­gič­ne” gra­ni­ce pro­seč­ne pla­te od 500 evra gu­be smi­sao ako zna­mo da je­dva pet­na­est po­sto sta­nov­ni­štva ima pla­tu u pri­bli­žnom tom iz­no­su, dok de­se­tak od­sto ima vi­še. Kod tih de­se­tak pro­ce­na­ta, iz­no­si idu od šest-se­dam sto­ti­na do šest-se­dam hi­lja­da, pa na­vi­še. Me­đu­tim, i unu­tar tih de­set po­sto, ima­mo no­vu po­de­lu. De­ve­de­set od­sto njih za­ra­đu­je iz­me­đu (ot­pri­li­ke) 450 i 914 evra me­seč­no, a sa­mo je­dan od­sto ide na (ot­pri­li­ke) hi­lja­du evra i vi­še. 

Naj­ve­ća po­de­la u srp­skom dru­štvu je za­pra­vo slič­na onoj po­de­li ko­ja je na­dah­nu­la po­kret oku­pa­ci­je Vol­stri­ta kad su pro­te­stan­ti na­stu­pa­li pod slo­ga­nom „Nas je 99 od­sto”. U Sr­bi­ji na­ža­lost ne po­sto­ji ko­he­zi­ja ko­ja bi na taj na­čin oku­pi­la po­tla­če­ne i „pre­zre­ne na sve­tu”. U Sr­bi­ji se uglav­nom onih de­set od­sto što za­ra­đu­ju vi­še od 500 evra bi­ju či­jih će vi­še da se pro­bi­je u je­dan od­sto onih što za­ra­đu­ju vi­še od hi­lja­du. Uvi­ja­ju to u raz­li­či­te ide­o­lo­ške oblan­de, ma­lo etič­ke, ma­lo este­tič­ke, ali i jed­ni i dru­gi na­stu­pa­ju iz pri­vi­le­go­va­ne po­zi­ci­je, a da vla­sti­te pri­vi­le­gi­je uop­šte i ne pre­i­spi­tu­ju. Pa će se la­ko na­ći na „fur­la” tor­bi­ca­ma i „vil­ber­kin” šor­ce­vi­ma, a si­ro­ti­nja ne­ka se glo­đe oko Ko­so­va, pri­zna­nja i za­mr­znu­tog kon­flik­ta. 

I ve­že ih ta­ko oči­gle­dan pre­zir pre­ma ogrom­noj ve­ći­ni sta­nov­ni­ka ove ze­mlje ko­ji­ma to­li­ko vo­le od­u­zi­ma­ti ele­men­tar­no do­sto­jan­stvo pro­gla­ša­va­ju­ći ih s jed­ne stra­ne „sen­dvi­ča­ri­ma”, a s dru­ge „stra­nim pla­će­ni­ci­ma”. 

Ima ve­li­ki srp­ski pe­snik Lju­bo­mir Si­mo­vić jed­nu krat­ku pe­smu ko­ja bi u ovom kon­tek­stu tre­ba­la da bu­de mo­to sva­kom istin­ski po­li­tič­kom po­kre­tu: „Za par­če hle­ba/ i ta­njir ja­ni­je/ ne­ko­me da se pro­daš,/ po­ga­no je.// Al za ta­njir ku­pu­sa/ ili bo­ra­ni­je/ ne­kog da ku­pu­ješ – / to je po­ga­ni­je.” 

*Pi­sac i no­vi­nar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista