PUNIŠA U NOVOM SAZIVU

U izbornoj tišini rodoljubi su malo zaćutali, a izdajnici nisu imali vremena da čine svoja uobičajena nedela. Ali, danas se vraćaju i jedni i drugi, nezavisno od rezultata jučerašnjeg glasanja.

U petak, za vreme ćutanja, srpska vlada je održala još jednu od svojih raskolničkih sednica. Atmosferu na tim sastancima nije lako ni zamisliti. Mora da je bilo preteško kontrolisati tehničke ministarske emocije, kako skup ne bi prerastao u kvantašku debatu.

Samo dan pre toga, lideri stranaka i njihove potpore držali su na trgovima tipske, zapaljive govorčine. Te tirade, izrečene visokim, bespogovornim, skoro pretećim mitingaškim tonom, bile su tematski slične, nezavisno od oštrih ideoloških razlika. Svi oratori, bez izuzetka, trudili su se da pogode melodramsko disanje i intonaciju lidera, a posle toga i osnovnu tezu.

Da nije bilo onog Đelićevog potpisa u Luksemburgu, predizborna atmosfera prerasla bi u uobičajenu, dosadnu halabuku. Teorije zavere i prozivke izdajnika bile bi završene na nivou stereotipa. Na takvu vrstu izmišljenih ljudi Srbija se davno navikla, etikete već godinama ostavljaju građanstvo ravnodušnim. Možda i zbog toga što su izdajnički zapleti u ovoj državi stvarani uglavnom usled jakog manjka kreativne pameti. Dakle, bili su prilično budalasti, što u bliskoj prošlosti nije ometalo isto takve isterivače patriotske pravde.

Izvesna demokratska evolucija dovela nas je do saznanja da se svaka istina mora izboriti za svoj status, ali laž ne mora. Ona se lakše „prima” u političkoj čaršiji, posebno u sferama zarđalog političkog primitivizma. Zato je bilo moguće da predsednik države i potpredsednik tehničke vlade, bez suda i s mnogo mržnje i zlovolje, budu proglašeni izdajnicima.

Na ulicama Beograda pojavile su se zlokobne plakate na kojima je praktično raspisana opšta poternica za Tadićem i Đelićem. Uz njihova „veleizdajnička” lica prilepljen je i likovni podsetnik s navijačko-atentatorskom poukom: „Jedan je Puniša Račić!”

Odakle je tvorac ovakve poternice uopšte izvukao nekakvu analogiju s „parlamentarnim” ubicom braće Radić? Osim ako novog Punišu ne naslućuje u raspuštenoj ili novopozvanoj srpskoj skupštini, u kojoj će biti normalno šenlučiti ili po ličnoj proceni i volji streljati izdajnike. A njih je, po modelu „đilkoškog nacionalizma” moguće proglasiti i za „zle Hrvate”, s kojima je Račić na svoj način okončao debatu o patriotizmu.

Etnička karta političkih ubistava kazuje da su srpske vladare, sa izuzetkom Aleksandra Karađorđevića, ubijali Srbi koji su sebe smatrali rodoljubima. Bilo je među njima kumova, čuvara i prijatelja ubijenih, ali je ispalo da je to manje-više srpska stvar.

Javno proglašavati državnike i obične građane za izdajnike jeste vrlo kažnjivo. Teže krivično delo, koje može izazvati opasne posledice. To važi svuda, osim kod nas. Onaj navijački lider, koga traže zbog plakata, pobegao je u Kosovsku Mitrovicu. Odatle proziva policiju: „Dođite i uhapsite me. Ja nikuda ne bežim, ja sam humanitarac, ovo je Srbija! A ako je Srbija, ja sam dostupan.”

Dobro, dečko je pobegao, može biti da sve to nije iz njegove glave. Ili nije samo iz njegove jer je za takvu genijalnost ipak bio potreban trust malih mozgova. Šta je sa onima koji ne beže i čak poput kletve ponavljaju najgoru od svih optužbi: „Tadić je izdajnik!”

Čoveka koji to izgovara u svakoj prilici izgleda ne traži milicija. Možda ne zna gde je, jer radi kao tehnički ministar u srpskoj vladi. Svoje optužbe on izgovara pred kamerama, samouveren i nasmejan, potpuno siguran da ga bezakonje štiti od zakona.

Brojao sam, Velimir Ilić je svoju optužbu ponovio bar četiri puta u različitim prilikama. U svakom slučaju, stvari su ozbiljne preko svake mere. Ako je predsednik izdao svoju državu – onda mi živimo u strašnoj stvarnosti, ako je to osiona, prostačka, besprizorna, nekažnjiva, glupa laž – onda stvari stoje mnogo gore. To je ambijent pravnog haosa, u kome će opstati samo oni koji kontrolišu policiju i sudove.

Tek tada građanin neće znati ko je na njegovoj strani i ko gaje izdao. Neće imati poverenje u svoj izbor, niti u stvarnost na koju imaj loš posredni uticaj. Neće moći da kontroliše svoje izabrane predstavnike, niti da ih opozove. Oni postaju neuništiva napast,teška posledica pogrešnog izbora.

Dok se pametniji svet bude bavio običnim, dobrim životom, mi ćemo avetati između Puniše Račića i Alekse Žunjića, tražeći izdajnika ili rodoljuba u sebi. Pa, ako već nismo tako visoko da jednoga jutra osvanemo na crnom plakatu usred varoši, ostaje nam bar utešna mogućnost introspekcije: imamo ogledalo, savršenu optičku spravu za čuvanje iluzije o postojanju.