Novo svedočanstvo Žarka Lauševića

Ovakvu knjigu ne može da napiše glumac, zatvorenik, pravnik, može da je napiše samo Žarko Laušević, slovopisac krvlju, emotivno je primetio Manjo Vukotić, povodom treće knjige Žarka Lauševića „Sve prođe, pa i doživotna”, u izdanju beogradske kuće „Hipatia”.

Ovo izdanje predstavljeno je u prepunoj sali Akademije 28, gde je Laušević imao svoju prvu premijeru, još kao student. Publici se obratio sa ekrana, pozdravljajući svoje prijatelje na sceni: voditelja programa Ivana Ivanovića, Radmilu Stanković, dugogodišnju novinarku nedeljnika NIN, Manju Vukotića, nekadašnjeg glavnog urednika „Novosti”, koje su objavile prvu njegovu knjigu ,,Godina prođe, dan nikad”, u čak 330 hiljada primeraka. Bili su tu i dramska umetnica Cvijeta Mesić, zatim Đorđe Milosavljević, scenarista serije „Koreni” (u kojoj Laušević tumači lik Aćima Katića), kolege, glumci Petar Benčina i Goran Šušljik. U publici, još mnogo prijatelja i poštovalaca Žarka Lauševića, koji se i u ovoj novoj knjizi predstavlja kao autor dramatičnog dnevničkog štiva, opisujući 30 meseci u zatvoru Zabela, kao osuđenik broj 28375, pogrdno nazvan „Glumac”…

Svedočeći o svom životu na robiji, Laušević se, po rečima Manje Vukotića, obnažio, ogolio je svoju dušu, ali je razotkrio i trulež i laž prljavih crnogorskih i srpskih kazamata. Zbog te bolne iskrenosti koju je autor ispoljio, i Radmila Stanković primetila je da ova, treća Lauševićeva knjiga, ostavlja najjači utisak na čitaoca. Njeni junaci, po rečima Radmile Stanković, jesu zatvorenici, kao i zatvorski čuvari i upravnici, prijatelji koji ga posećuju, kao i oni koji su mu učinili nažao, postavljajući pitanja o tome „šta će glumcu pištolj”. Odgovore na takva i slična pitanja o sopstvenoj krivici Laušević je pružio u delu „Sve prođe, pa i doživotna”. Petar Benčina pročitao je onaj odlomak koji opisuje posetu Josifa Tatića, kao ilustraciju prethodnih zapažanja o duhovitim i sarkastičnim detaljima ovog štiva.

Da se ova knjiga čita kao priručnik za život istakao je Goran Šušljik povodom zapisa jednog od svojih prvih glumačkih uzora. Uočio je to upravo zbog smelosti čoveka koji se bespoštedno suočava sa sobom i s tim čega sve u svetu ima. Koji lišen slobode, za oslobođenjem čezne, vapi za ljubavlju.

– Ovo je najhrabrija knjiga koju sam držao u rukama – zaključio je Šušljik.

Cvijeta Mesić pročitala je i deo iz predgovora izdanju Vide Ognjenović o Lauševićevoj do surovosti preciznoj vivisekciji sopstvene pozicije u dosuđenoj krivici, koja je bez bolećivosti, ne zamagljuje, ne mami sažaljenje, već razotkriva i ne uzmiče pred suočavanjem:

„Dok slika ikonu za rukovodioca zatvora, zatim portrete svojih roditelja, beleži u dnevnik da se na čudan način oseća kao da je neko drugo biće dok to radi, kao da nije ni ovde ni tamo. A onda ga neke pojave surovo vrate unutar omeđenog kruga... U dnevnik je upisao koliko mu je značio telegram Mire Stupice kojim mu čestita novu 1997. godinu... ali i žal što ga nisu pustili na sahranu dobrom i prisnom starom prijatelju, glumcu Pepiju Lakoviću, koga je od milošte zvao — `oco`...”.