Posle pola veka

U Novom Sadu je, na sceni Srpskog narodnog pozorišta posle ogromne pauze, izvedena Mocartova opera „Don Đovani“, u većinskoj podeli uloga sa strancima, tako da ne znamo šta će ostati, kada predstavu u potpunosti preuzmu alternacije.      Delo je režirano kao dramska predstava, u bogatim kostimima „iz epohe” (kostimograf Mirjana Stojanović-Maurič) i u scenografiji koja se ne menja i koja dosta uspešno, sa dobro odabranim detaljima, menja svoju namenu (scenograf Dalibor Tobdžić).

Režija je dinamizovala scensku sliku, kretnje, scenski pokret svakog pojedinog učesnika i mase u celini, dodajući element dece i deteta (šarmantne gomile dečaka koje ispunjavaju scenu vičući „tata” don Đovaniju! beba-lutka i sl.) uspeliji su zahvati, dok su neki sasvim besmisleni (Cerlina koja jede bananu na sceni, pevači koji se šetaju po gledalištu i komuniciraju sa publikom), naročito je „prerežirana” uloga don Đovanija koja je više smetala nego obogaćivala radnju.

Orkestar je sve vreme na sceni, dirigent leđima okrenut izvođačima, koji su kontakt ostvarivali isključivo preko monitora, pa ko ga u gužvi vidi, dobro je, ko ga ne vidi, nastaje opšti poremećaj u ritmu i u interpretaciji, dok se ne izviri ispod nečije glave ili ruke da bi se ponovo uspostavila harmonija. 

Takav odnos režije i vokalne interpretacije naročito je, s jedne strane veoma razigrao nosioca glavne uloge, Andreja Besčasnog, a sa druge, uticao da mu ne ostane mogućnosti i vremena da se raspeva, već samo da markira rolu. Izuzetne pojave, visine, okretnosti, on je sve vreme mačevao, skakao, trčao, udvarao se, odlično glumio i pevao rečitative, duete, tercete, ali je popuštao u intonaciji i u onome što je operskoj publici najznačajnije, posustajao je u najvećim arijama.

Saša Čano, u ulozi Leporela, bolje je našao balans u svojoj ulozi, što znači da se daleko manje posvetio glumi i kretanju po sceni, ali je snažnim glasom i korektnom interpretacijom uspešno ostvario rolu u kojoj bi se očekivalo više duhovitosti i okretnosti.

Nova članica Opere SNP-a je Ruskinja Natalija Voronkina, izuzetan sopran, koja je ulogu dona Ane istakla u pravi plan pevajući čisto, nadahnuto, pri čemu nije smetao nešto snažniji i voluminozniji, „ruski” način u tumačenju Mocartove muzike. Njen partner Saša Štulić (don Otavio) bio je jedan od najboljih tumača partija, svojim visokim mekim tenorom ispevao je kompletne deonice ne zaostajući za strancima, a posebno je Jelena Končar (dona Elvira) zablistala u zahtevnoj ulozi i pre svega glasom, mimikom i glumom uspela da izrazi svu tragediju nesrećno zaljubljene žene.

Par Cerlina – Mazeto iskoristio je svaku mogućnost za „režijske inovacije”, ples, trčanje, puzanje i na kraju nošenje Cerline iz ruke u ruku. Sve je to veoma funkcionalno odigrala Senka Nedeljković (Cerlina) i otpevala i u oba velika dueta i u solističkim nastupima profesionalno, raspoloženo, bez intonativnih kolebanja. U liku i kretnjama Vladimira Zorjana (Mazeto) mnogo se više videlo nego čulo.

Uzoran orkestarski part realizovao je veoma dobar dirigent Marko Parizoto i postigao da orkestar zasluži da „izađe iz rupe” i da bude glavni protagonista na sceni. Njegov udeo u povezivanju svih različitih elemenata bio je ogroman.

Kada režija u operskoj postavci prevlada i postane njena suština, vokalna interpretacija neminovno strada.