Socijalisti, gde ste

„S...” – reč je uprkos mnogim anatemama preživela velike ideološke promene, pa se očekivalo da će reformisani i osavremenjeni socijalisti i u novom poretku nastaviti da zastupaju interese radnika i da se bore za socijalnu pravdu. Vremena globalno rastućih socijalnih nejednakosti kakve su postojale za vreme kapitalizma u 19. veku, dramatično nepravedne raspodele bogatstva i opšteg osiromašenja koje ugrožava opstanak srednje klase trebalo bi da budu najveći izazov socijalistima. 

Šansa je tu. Frensis Fukujama smatra da zbog postojećih debalansa socijalizam ne samo da može da se vrati već treba da se vrati. I dok Evropa traga za odgovorima kako da uzvrati na prodor desnice koja umešno koristi vremena krize, srpski socijalisti podležu populističkom duhu koji je inficirao kontinent i uselio se u ovdašnji politički život.

Kopni politička etika stvarana u vremenima Dimitrija Tucovića koji je život posvetio borbi za građanske slobode i radnička prava, za socijalnu pravdu. Gde su danas srpski socijalisti? Koga štite i čije vrednosti brane? Socijalistička partija Srbije se zagubila u sazvežđu raznih stranaka levog centra koje su davno zaboravile da se bore za ideje osnivača socijalističkog pokreta u Srbiji. Stvoren je vakuum u kome je Pokret socijalista statistička greška koja postoji samo da bi njen lider menjao ministarske fotelje, dok je Levica Srbije na meti samo zato što zastupa opozicione stavove. 

Gde su socijalisti da, sem „plavih radničkih okovratnika”, stanu u zaštitu „belih okovratnika” administracije ili vlasnika malih biznisa koji su tradicionalni oslonac srednje klase? Godinama nemo posmatraju kako ta klasa nestaje. Kako štite radnike? Trebalo bi da na svim nivoima agituju za sigurnost radnog mesta, a umesto toga brane politiku kojom se strani investitori nagrađuju subvencijama za svako radno mesto koje se meri hiljadama evra? Da li se bore za jednaka prava kod potpisivanja radnih ugovora? Šta imaju da kažu na podatak da se 80 odsto zakona vezanih za rad menja u skladu sa zahtevima – poslodavaca?

Gde je stranka čiji je „program po meri običnog čoveka u kome je plata ključna reč” kada javno treba stati na stranu onih koji protestuju zbog neisplaćenih plata – od niških radnika i leskovačkih tekstilaca, preko radnika „Goše” i subotičkih proizvođača vagona, do srpskih prosvetara, penzionera i mama? Koliko su se poslanici socijalista angažovali oko nacrta zakona o štrajku, replici zakona iz 1996, po kome štrajkači nemaju pravo na zaradu tokom štrajka, već samo na uplatu doprinosa? 

Savezništvo sa sindikatima nekada je bilo sveti gral socijalista. Tucović je nastojao da stvori moderne radničke sindikate koji bi se borili za veća radnička prava i bolje uslove rada. Danas se učinak socijalista svodi na podršku fragmentaciji sindikata na 24.000 organizacija, što svim vlastima olakšava manipulaciju. 

Imaju li socijalisti neke svoje „Radničke novine” koje će pomoći da se radnici bolje upoznaju sa svojim pravima, a ne nedeljnik u vlasništvu socijaliste sa tompusom koji služi za obračun sa opozicijom? Tucović je sarađivao sa Vladimirom Iljičem i Rozom Luksemburg. S kim danas oni komuniciraju? Levica po definiciji vodi računa o ravnopravnosti nacija. Lider SPS-a brani kolevku proleterskog internacionalizma – Rusiju – ali prečesto predvodi konflikte sa nacijama u susedstvu. 

Energija otuđenih socijalista troši se na – učešće u vlasti. 

Stranke mogu da na izborima prolaze bolje i lošije, da programe prilagođavaju stalno menjajućoj realnosti, ali ne smeju da izgube sopstvenu bit. Mogu socijalisti da budu u ovoj ili onoj koaliciji, ali su obavezni da se bore za sopstvene stavove koje bi ugradili u politiku vlade. 

Pokazalo se da su tokom godina pronašli neke nove lidere, ali su izgubili sebe. Deo identiteta zagubljen je ulaskom u „istorijski sporazum” sa demokratama koji su, kao i oni, zaboravili za čija prava treba da se bore kao partija socijaldemokratske provinijencije. Potom su kontrolni paket kovertirali naprednjacima, stranci desnog centra.

Propustili su da nauče lekciju od Borisa Tadića koji je kohabitacijom sa Vojislavom Koštunicom – i on samo zarad vlasti – urušio identitet DS-a pretvarajući stranku liberalne orijentacije u satelit koji kruži oko nacionalističke planete DSS. Birači cene autentičnost čak i kada njihova stranka ne pobeđuje. Pošto kalkulantski neće da se izjasne na čijoj su strani, socijalisti postaju saučesnici prodora autoritarne nacionalističke desnice. Pobunu protiv brutalnog neoliberalizma predvode populisti koji su prepoznali nezadovoljstvo miliona ljudi. To je bio posao socijalista, njihova moralna obaveza. 

Zadovoljni resorima koje su dobili, socijalisti ćute ne shvatajući da tonu u bezličnost, da se korodiranog profila pretapaju u naprednjake. Plašim se da će njihov sutrašnji 10. kongres biti hvalospev aktivnom učešću u koaliciji koja zemlju uvodi u „zlatno doba” i da će izbegavati da se pitaju otkud i zašto „žuti prsluci” u Francuskoj.

Socijalno nezadovoljstvo bi po ocenama mnogih moglo da u vremenima besa bude okidač konflikta globalnih dimenzija. Zašto bi lideri Srbije umišljali da su zemlju kojom upravljaju po mnogim neoliberalnim obrascima vakcinisali od takvih potresa? 

Ako se ne vrate svojim korenima, socijalisti prihvataju na sebe deo odgovornosti za lomove koji bi mogli da se dese. Bilo bi vreme da se socijalisti vrate sebi. Ovoj zemlji je neophodan Tucović.