Umet­nost i ži­vot

U ovim te­škim ži­vot­nim uslo­vi­ma za mno­ge, go­to­vo pr­o­roč­ki zvu­če re­či (po­go­to­vu za umet­ni­ke, pra­vi me­lem i pod­sti­caj), Alek­san­dra De­ro­ka u knji­zi Mo­me Di­mi­ća „Hi­lan­dar­ski raz­go­vor”: „Či­ni mi se da ni­je tač­no mi­šlje­nje da su za umet­nič­ko iz­ra­ža­va­nje naj­po­god­ni­ja sa­mo vre­me­na bla­go­sta­nja, mi­ra i ma­te­ri­jal­nih mo­guć­no­sti. 

I si­ro­ma­šni bo­e­mi ko­ji sve to ni­su ima­li če­sto su stva­ra­li i ve­li­ka de­la i u naj­ne­po­volj­ni­jim okol­no­sti­ma. Raz­u­me se, čo­vek po­la­zi od se­be i ta­ko se ja se­ćam is­ku­stva još iz pr­vih da­na ra­ta 1914. go­di­ne. Bio sam, kao obi­čan voj­nik, upao u bit­ku kod Šap­ca.

Imao sam u dže­pu sa­svim ma­lu ku­ti­ji­cu akva­re­la i na­sli­kao sam na par­če­tu har­ti­je, tu no­ću, na ze­mlji u ne­kom jar­ku, Ša­bac u pla­me­nu, sa cr­nom si­lu­e­tom zvo­ni­ka cr­kve u je­zi­ci­ma po­ža­ra, a oko­lo je bi­la ner­vo­za, puc­nja­va, čak i strah od ne­ke austrij­ske ko­nji­ce. Ne hva­lim se ovim, pr­o­sto se se­ćam. Taj pri­zor me je ne­ka­ko bio na­ro­či­to uz­bu­dio, sli­kar­ski uz­bu­dio”. 

Ni­su uvek po­treb­ni šta­fe­la­ji, po­god­no osve­tlje­nje, mir, itd. 

P. S. U is­toj knji­zi je­dan dru­gi umet­nik, Je­ran Palm, gle­da­ju­ći na­šu ze­mlju, pri­me­ću­je: „Da li že­ne još ra­de ona­ko te­ško na po­lji­ma, a mu­škar­ci se­de na trak­to­ri­ma i pri­ča­ju jed­ni s dru­gi­ma?...”

Jo­van Ru­ka­vi­na, Ša­bac