Udruživanje treba da bude ekonomske prirode
Moj prilog u „Politici” od 27. novembra „Poljoprivreda Srbije – i dalje se zanosimo” dobio je 11. decembra „reagovanje” sa „Defetizam ne vodi boljitku”. Autor je Mile Davidović, kao predsednik Regionalnog zadružnog saveza Nišavskog i Topličkog okruga. Ovo „reagovanje” ne zaslužuje komentar, iz jednostavnog razloga što je navedeni autor očigledno iz politike, a ja iz struke. To u Srbiji teško ide zajedno. Moje jedino tvrđenje u mom prilogu je da formiranje zadruga ili udruživanje ne bi trebalo da bude političke, već ekonomske prirode. Nema sumnje da je aktivni ministar kao iskusni političar odabrao važnu temu sa obećanjem da će za tri godine formirati 500 zadruga. To znači da nedeljno formira tri zadruge, za šta je velikodušno dobio 25 miliona evra iz kase države! Formiranje zadruga je već uveliko poodmaklo, čak i uz svesrdnu podršku Odbora za selo Akademije nauka.
Našoj javnosti (i navedenom Odboru za selo) poznate su neke od činjenica, koje imaju veći prioritet za sagledavanje i rešavanje nego što je formiranje zadruga. Sa uništenim stočarstvom (pre svega govedarstvom) došlo je do neverovatnog uništavanja zemljišta. Prema podacima iz Vojvodine, tamo je zemljište već osiromašeno za najmanje jednu trećinu. Takvo zemljište se skuplje i teže obrađuje, daje manje prinose, manje čuva vlagu i teže podnosi suše. Sa uništenim stočarstvom, Srbija je prisiljena da izvozi svoja žita onako kako to radi najgora sirotinja. Evropa već godinama nudi Srbiji siguran izvoz goveđeg mesa, koji se ne može ostvariti ni sa jednom trećinom. Naš očigledno neiskusni ministar poljoprivrede na sve strane obećava izvoz goveđeg mesa, iako dobro zna da ga nema dovoljno ni za svoj narod. Zar treba stručnoj javnosti tumačiti da je lako formirati koliko god hoćete zadruga i za kraće vreme, dok sve ono oko očuvanja zemljišta, obnove stočarstva i sprečavanja sramnog izvoza žita traži mnogo godina i mnogo više angažovanja države!
Autor pomenutog reagovanja D. M. i ja spominjemo kao ugledni primer Dansku. Po veličini obradivih površina slična našoj zemlji, Danska je čuvena po udruženosti svih 42.000 gazdinstava (oko 15 puta manje nego Srbija!), i to ne samo međusobno, već i sa preradom i plasmanom svega što se proizvede. Ja navodim da Srbija mora što pre da sagleda smanjenje broja postojećih 600.000 svojih gazdinstava na bar polovinu (što nema nikakve veze za smanjenjem ili uništavanjem sela). U vezi sa Danskom, još nešto je važno. Svaki hektar tamo, na severu, dobija godišnje oko 20 tona stajnjaka, a u Vojvodini jedva 10 procenata od toga! Za tumačenje ovog podatka dovoljno je u bilo kom selu priupitati bilo kog srpskog domaćina!
Za uspešnost u savremenoj poljoprivredi najvažniji zadatak je ne samo školovanje, već i stalno doškolovanje onih koji opstaju u poljoprivredi. Nema sumnje da država Srbija čini velike korake u značajnim rezultatima u pogledu privlačenja stranih investitora i investicija, u smanjenju starih dugova i ozbiljnom pomaku u bruto dohotku. Poljoprivreda Srbije je, naprotiv, posle visokog mesta spala na dno Evrope. Sumnju ili defetizam u pravi napredak poljoprivrede najmanje izaziva brzometno formiranje zadruga. Mnogo veće i vidljivije sumnje su nebriga oko zemljišta i stočarstva i sve veća obećanja za izvoz onog čega nemamo. Iskreno se nadam da silnog izvoza goveđeg mesa neće biti, kako ne bi na klanicama završilo i ono što nije za klanje. I da kažem, za one koji ne znaju, da je tačno onoliko vremena koliko traje uništavanje zemljišta (i stočarstva) potrebno i za njegovu pravu obnovu!
U pogledu pomenutog reagovanja, ja sam autoru D. M. jako zahvalan što je ovo pokrenuo. Ali i zaprepašćen tvrđenjem da je Srbiji potrebno današnjih 620.000 seljaka radi neke odbrane Srbije, kao i da će formiranje više stotina zadruga već za godinu dana pokazati obećane rezultate. Više me čudi Odbor za selo, koji je „pratilac” aktivnog ministra, umesto da su uloge zamenjene!
Prof. dr
Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista